Sve se manje kamena vrti u oronulim i zaraslim zaplanjskim vodenicama, sada samo privlače turiste

Čak 17 vodenica na potezu od nepuna 2 kilometra između sela Donji i Gornji Dušnik, u opštini Gadžin Han, i dalje ima čar da zavede prolaznike koji ih, najčešće, posete i slikaju. Meštani o njima sa setom pričaju, a većini zaplanjskih potočara samo u sećanjima starijih stanovnika, zidovi stoje uspravno i kamen se i dalje vrti. U stvarnosti ih grli korov, savijaju snegovi i lome vetrovi.

Od Dušničkog vrela na desnoj dolinskoj strani Kutinske reke ispod Suve planine, pa sve niz, kako je meštani zovu, Donjodušničku reku – to je potez na kom je nanizano 17 vodenica potočara.

Neke od njih broje i po 300 godina od kako su napravljene i autentično svedoče o životu iz 18. i 19. veka zaplanjskog kraja.

Ono što ih čini zanimljivim jeste njihova brojnost i mala udaljenost. Međutim, čak 14 vodenica je na izdisaju, a još samo 3 imaju dovoljno snage da samelju pšenicu i kukuruz – kažu prolaznici.

Prva vodenica na koju posetioci naiđu je na vodotoku Vrela u Gornjem Dušniku. Njoj se zna vlasnik – pripada selu, ali danas retko ko dolazi i melje žitarice u njoj, što prema sećanju meštana do šezdesetih godina nije bio slučaj.

Sa prvim susretom turistima se javljaju i prvi utisci da se o zaplanjskim potočarama malo govori, ali malo i zna.

Mislim da veliki broj ljudi nije upoznat sa Zaplanjskim krajem, ili bar mladih ljudi. Počev od mesta rođenja Branka Miljkovića, što je jako značajno za ovaj kraj, a onda i ovih starih potočara – kažu posetioci.

Zaplanjske potočare plene duhom, ali i autentičnim izgledom. Zidovi od blata pomešanog sa senom vraćaju prolaznike u vremena u kojem su građene. Drvena vrata na jednoj od vodenica sunce je ispilo i posivilo. Jedina boja na njima je od plave umrlice – verovatno nekog mlinara. Njih je sve manje, a sa njima umire i zanat.

Snegovi su na nekim od njih savili krovove, koje je zatim vetar proredio i skinuo crepove, te se iz njih sada kroz krov naziru nebo i sunce.

U svaku od potočara uzidan je i mit o vampiru koji, kako veruju meštani, u njima boravi. Zato nije neobično da se u nekom od ovih starih zdanja vidi naslonjen glogov kolac, da se ljudi njime bore protiv krvopije.

Vreme je prema ovim vodenicama bilo surovo. Zajedno sa ljudskim nemarom dovelo je do toga da je većina njih sada oronula i zarasla u visoku travu i šiblje.

Većina ovih vodenica je u privatnom vlasništvu, a samim tim njihova zaštita i dalji mogući turistički razvoj dovodi se u pitanje jer je teško da se razmrse imovinski odnosi – ukazuju meštani.

Da su vodenice, dok im je se okretao kamen za mlevenje, pokretale i privredu ovog kraja, zaključuju prolaznici i ukazuju da po svaku cenu moraju da budu očuvane.