Teokarevići – tekstilni magovi uz koje je “procvetalo” Vučje

Nekada u Vučju “nije radio samo onaj koji nije hteo”, pričaju njegovi stanovnici o periodu kada je u ovom mestu u blizini Leskovca radila fabrika tekstila braće Teokarević. Kao i u slučaju većine industrijalaca iz 20. veka, sa dolaskom komunizma sve im je oduzeto, danas je fabrika zatvorena, a iz nekada velelepne vile u kojoj je živeo Lazar, srednji od braće, davno je pokradena i propada.

Fabrika, raskošne vile i kuće u centru ove varošice bile su u vlasništvu Lazara Teokarevića, a o njemu samom, pojašnjava Drago Delić u svojoj knjizi Portreti najvećih srpskih industrijalaca, ljudi su imali samo reči hvale.

Građevine pravljene sa ukusom i stilom, posebno Lazareva vila i upravna zgrada fabrike, dela znamenitog arhitekte Grigorija Samolova, nemi su posmatrači jednog vremena u ovoj nekada razvijenoj industrijskoj varošici. Priče o gazda Lazi i njegovom gospodarstvu i dobročinstvu, još uvek se pamte – piše Delić.

Čuven je po svom dobročinstvu bio Lazar, piše Delić, a posebno su ga voleli radnici, jer su im bili obezbeđeni uslovi rada kakvi se samo poželeti mogu. Nikada nisu štrajkovali, jer su plate bile “učiteljske i redovne”.

Pamti se da su dobijali beskamatne kredite za kuće, voćnjake, svadbe, išli na školovanje u inostranstvo, da su šnajderi najviše posla imali kada je Laza naručivao gospodsku odeću svim devojkama i ženama kao božićni poklon – stoji u knjizi.

Gradio je Lazar i za građane, pa su tako u Vučju “nikli” i stanovi za radnike, obdanište, restorani, kao i Crkva rođenja svetog Jovana Krstitelja, koju su trojica braće Teokarević podigla kao zadužbinu majke Vane.

Osveštanje crkve 1938. godine uz veliko narodno veselje, na koje se sjatio ceo kraj, braća Teokarević su ovekovečila na filmu, koji Jugoslovenska kinoteka čuva kao jedan od dragocenih bisera nacionalne industrije i tradicije – piše Delić.

Za razliku od Laze, koji se potpuno posvetio Vučju, druga dvojica braće Teokarević Vlada i Slavko koncentrisali su se na proizvodnju u Paraćinu.

Laza je voleo Vučje i učinio je sve da ova varošica postane dobro mesto za život (…) Kažu da u Vučju pre Drugog svetskog rata nije bilo nezaposlenih, nije radio samo onaj koji nije hteo – piše Delić.

---

Nošenje štofa sa potpisom Teokarevića bilo stvar prestiža

Mita Teokarević sa trojicom sinova stvorio je čitavu tekstilnu imperiju, jednu od najjačih u Srbiji, a s poštovanjem njihova imena izgovorala su se i u Evropi. Štof sa potpisom Teokarevića mogao se kupiti u najznačajnijim evropskim prestonicama, a njegovo nošenje bilo je stvar prestiža.

Liberalna politika slobodnog tržišta kao sredstvo svetske globalizacije, danas je praktično uništila domaću industriju, pa je teško naći veliku i jaku kompaniju u domaćem vlasništvu, koja igra tako važnu ulogu u Evropi – pojašnjava Delić u knjizi.

Kako bi ilustrovao moć tekstilne industrije Teokrevića, autor Drago Delić u svojoj knjizi opisuje anegdotu koju mu je prijatelj prepričao. Naime, negde posle rata, partijski drug zadužio ga je da mu u Beču kupi štof, ali najskuplji koji nađe.

On mu je kupio štof u elitnoj bečkoj prodavnici, platio ga kako mu je drug rekao i jedva čekao da ga vidi i obraduje. Drugu se štof svideo, to je baš ono što je hteo, ali kada je pogledao etiketu, na njoj je pisalo “Teokarević” – prepričava Delić.

A sve je počelo u 19. veku, u selu Strojkovce, nadomak Vučja. Sa prijateljima, Mita Teokrević uspeo je da prokrijumčari čarkove iz Bugarske, a kako bi zavarao tragove naopako je potkovao konje. To je bila prva mehanizacija, na kojoj se „izrodio“ čuveni „Srpski Mančester„.

---

Zatvor, pa “sloboda” sa ograničenim kretanjem

(/slika4)Pod udarom komunističkog sistema našli su se Teokarevići kao i mnogi drugi industrijalci i intelektualci. Prvo su bili osuđeni na smrtnu kaznu, a potom je ona smanjena na 20 godina robije i prinudnog rada.

Kada su napustili zatvor kretanje im je i dalje bilo ograničeno. Laza je radio u krugu fabrike “Ivan Milutinović”, a sticajem okolnosti imao je priliku da poseti svoju fabriku u Vučju 1955. godine. Pet godina kasnije, kao službenik Privredne komore Jugoslavija našao se i u svojoj fabrici u Leskovcu.

Prilikom posete Leskovcu, on je Titu i najvišim državnim funkcionerima trebalo da pokaže dostignuće socijalističkog rada – a u stvari fabrike koje su stvorili i razvili on, njegova braća i otac. I tada su ga radnici prepoznali i klicali mu kao i Titu – navodi se u knjizi.

Godine 1964. Lazar je uspeo da ode u Pariz, a onda i Južnu Afriku. Prema nezvaničnim informacijama poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1985. godine u Marseju.