U poseti porodici Duška Bogdanovića (video)

SVRLJIG – Interesovanje čitalaca navelo nas je da posetimo porodicu Duška Bogdanovića, jednog od učesnika „Velikog brata“ i sa članovima porodice podelimo utiske o dosadašnjem učešću, njihovim utiscima i reakcijama, kao i o fenomenu rijaliti programa i učešću karakterističnih ljudi sa jugoistoka Srbije u njima.

Starina od osamdesetak leta dočekuje nas u već proslavljeno svrljiško selo Galibabinac, tridesetak kilometara udaljeno od ove opštine na jugoistoku Srbije. Deda Ljuba, otac učesnika „Velikog brata“, Duška Bogdanovića, već na kapiji kaže da je Duško „sve povuko na Tička“, njegovog dedu po majci.

– Ma taj je sve sa žene volel, taj u muško društvo ič ne sedi. Nit ga bre zanima fudbal, nit ništa, samo da je u žensko društvo, ma isti Tičko – kaže deda Ljuba, koji me uvodi u kuću.

Uz „smedervca“ on čeka da vidi sina Duška, al’ je signal Pinka toliko loš da deda više odgleda trake po televizoru, nego što ga i vidi.

– Snajka veli da se čuje, al ja sam star, ne čujem ništa. Skup onaj „Total“, nemamo pare. Videlo bi se tg bolje – objašnjava nam Ljuba.

Duškova ćerka Maja pristavlja kafu, a Nina je kažu morala za Niš, sutra je ispit, a na fakultetu sve devetke i desetke. Bogdanovići žive od deda Ljubine poljoprivredne penzije od 5.000 dinara, a Duško i Radojka ne rade nigde. Školovali su dve ćerke, obe odlični đaci i u osnovnoj i u srednjoj školi, a nakon srednje Nina je na budžetu i studira, dok Maja radi da bi pomogla sestri za školovanje.

Radojka nam prepričava Duškove dogodovštine, muke i probleme u „Velikom bratu“.

– Ma, mi se nikada nesmo razdvajali. Srce će mi pukne za njeg. Još sam sg otkako je tam preuzela sve, ranim krave, muzem, sve što je Dule radel, sg sve ja. Gledam ga, jedva se vidi. Ništa ga onija ne razumeju, al sve znam za koje mu muka. Ne može on u zatvoreno, al mora izdrži. Iskren je, mnogo voli muziku, al voli i žene. Ništa mu ja ne zameram, nek gleda sve, al vidim da ga sramota. Pa sve mlađe od njega tam. Kako se pa ja ne seti da mu uzmem jedan kupaći da si ponese – priča Radojka.

Maja pokazuje svoju sobu sa posterima svih onih pevača i glumaca koje je Dule upamtio i prepričava u kući „Velikog brata“ od „onoga pedes’ centi i onaj nekakva Kajla, Sekira, nekakvi sas pištolji“ (Fifti sent, Kajli Minog, Šakira – prim.aut.).

Deda Ljuba ima svoju sobicu, a nad krevetom veliki poster Lepe Brene. Kaže da mu je uz nju najlakše da zaspi.Mora da nam pokaže i koze. Kaže da boljeg mleka nema. Star je, priča, pa mu čuvanje koza dođe kao razonoda, dok je Duško glavni oko čuvanja krava.

– Sg Duško tam u Beograd, snajka sve toj namiri. Slažemo se i dogovaramo sve. Za ovolke godine nikada loša reč neje bila. Na sina mi ne valja što je mnogo dobar, al kude se sve na Tička metnu, ama sve na njeg – nadvikujem se sa deda Ljubom u razgovoru.

Radojka u kući sprema večeru za Maju. Na trpezi mlad kupus.

– Ma bre gledam izdiza ji svi, ne mož da najde tiket na ćebe, ne zna koje je dole, koje ide gore. Muka mu za mene, nesmo se razdvajali nikad, pa gleda, al nema gde da ide, tuj je gde je – počinje priču Radojka koju prekida telefon. – Lele, zovu komšije stalno, non stop mi zvoni telefon, zovu i iz sela ovaj okolo ljudi, pituju gledamo li… pa gledam isto što i oni kolko se vidi ovde, oni dok me zapričuju, ono ode pola, taman da sednem bar da čujem, ono pa ete ga zvoni. Al’ ako, vole ga ljudi, kad bi nekako mogla da mu kažem kolko ga ljudi vole da ne kuka da si ide. E, al’ sg neje Radmirovac kod Svrljig, nego kod Galibabinac, e tako. – ponosno će Radojka.

– Dok mi je Duško u „Velikog brata“ bar će se ispričamo, a da me ne prekida. Ma samo nek mi je živ i zdrav – završava Radojka priču ispraćajući me iz svrljiškog Galibabinca da joj ne smetam, da može na miru da se ispriča sa Duletom „dok je u televizor“.