Ukrajinska porodica u Nišu: Svakog jutra prvo proverimo ko nam je od rođaka i prijatelja živ

Rođendansku proslavu porodice Bril iz Ukrajine 24. februara prekinule su rakete i razbijena stakla na prozorima. Nekoliko dana kasnije napustili su rodni Harkov i došli u niško naselje 9. maj kod prijatelja, gde sada stalno prate vesti i svakog jutra prvo provere ko im je od rođaka i prijatelja u Ukrajini živ. Putovali su više od jednog dana vozom do Budimpešte, a za sobom su ostavili porušene kuće, zgrade i bolnice.

“Kupili smo tortu, bili smo zajedno, cela porodica. I neverovatna slučajnost, u četiri ujutru proletele su prve rakete. Zatim veoma strašna buka, stakla na prozorima su se razbila” – počinje priču Vladimir Bril.

Njegova ćerka Ana upoznala je Nišliju Acu na letovanju u Crnoj Gori prošle godine i planirala je, kaže, da turistički dođe kod njega. Međutim, zbog teške situacije koja ih je zadesila došla je sa roditeljima.

Četiri dana sve vreme smo slušali bombe. Ljudi treba da se kreću ispod kuća, ispod zemlje. Deca, životinje, stariji, osobe sa invaliditetom, svi ti ljudi, u ogromnoj su panici. Velike su gužve u saobraćaju, zakrčenja, nismo mogli ništa da kupimo. U toj situaciji ne razumete šta se desilo, znate? Sve vreme proveravamo vesti i shvatamo da to neće prestati i da treba nešto da uradimo – objašnjava Ana Bril.

Dodaje da je bilo teško napustiti rodni grad, a kada su odlučili da se upute na bezbednije mesto poneli su samo najneophodnije stvari, prvo što su pronašli.

Jedan čovek nas je odvezao do železničke stanice i tu smo dugo čekali. Mnogi su želeli da idu vozom na druga mesta. Mnogi su stajali i ležali u hodnicima, bila je velika gužva. Tako smo putovali 28 sati od Harkova do Užgoroda. Posle toga smo otišli na granicu s Mađarskom – priča Ana.

U Užgorodu i na granici s Mađarskom, kaže, sreli su ljude koji su im pomogli, dali im hranu i vodu, odveli ih da se ugreju i ponudili smeštaj na nekoliko dana. U Budimpešti ih je sačekao Aca i odvezao najpre do Beograda, a zatim do Niša.

Ana kaže da su njeni prijatelji i rođaci raštrkani po različitim gradovima i državama, a njena baka ostala je u Ukrajini, kao i rođena sestra sa dvoje dece, 12-godišnjim dečakom i 3-godišnjom devojčicom, koja je iz Harkova otišla u Poltavu, gde je malo mirnije.

Rođaci koji su u Zaporožju nemaju svetlo, nemaju struju, užasna je situacija. Nismo se čuli već dva dana, ne možemo da ih zovemo. Moji prijatelji su na zapadu Ukrajine, ne znam gde i kada ćemo moći da se nađemo kada sve ovo prestane i kada se ljudi vrate uobičajenom životu, koji je inače zaustavljen – kaže Ana.

Svakog jutra, dodaje, šalju poruke i pitaju ih da li su živi i da li imaju dovoljno hrane.

Samo se molimo da prestane i da se ne nastavlja jer ljudi umiru, civili umiru, žene, deca i to je strašno. Strašno. Sve vreme možemo da vidimo porušene kuće, zgrade, bolnice, ne mogu da verujem da je u današnje vreme to moguće sada – objašnjava Ana.

Vladimir Bril kaže da bi želeo da se razrušeni Harkov opet izgradi, a Anina majka Nina zabrinuta je za deo porodice koji je ostao u Ukrajini.

U situaciji koju do nedavno nisu mogli ni da zamisle kažu da im je pomoć koji imaju od porodice čiji su gosti u Nišu nemerljiva.

Aca kaže da ih ne doživljava kao goste, već kao deo svoje porodice i da mu je stalo da pomogne jer zbog onoga što je kao dete proživeo u bombardovanju može da razume ono sa čim se nose.

Njegova i poruka njegove drugarice iz Ukrajine jeste da mir što pre mora da se vrati u tu zemlju. Zato, kaže, i govore javno, da bi što više ljudi postalo svesno koliko ljudi trenutno strada i da to mora da prestane.