Velimir iz okoline Blaca u devetoj deceniji sam obrađuje tri hektara šljive

Velimir Erić iz Suvog Dola kod Blaca, iako u svojoj 85. godini, većinu dana provodi u svojim voćnjacima, gde sa neiscrpnom energijom i strašću obrađuje tri hektara šljive. Uprkos svojim godinama, zastareloj mehanizaciji i sve nižoj otkupnoj ceni šljive, ovaj poljoprivrednik bez ičije pomoći obrađuje svoje zasade na način koji se danas retko viđa, jer njegova jedina pomoć u tom poslu su stari traktor i plug, dotrajala prskalica, kao i ručna kosa, riljač, motika i budak.

U godinama kada mnogi razmišljaju o odmoru i mirnim penzionerskim danima, Velimir još ne planira da odustane od svojih zasada, vredno radi svakodnevno u njima i nikada se nije oslanjao na najamne radnike.

Njegova upornost i posvećenost radu na zemlji danas predstavljaju pravu retkost, a šljivici koje je zasadio pre dve ili tri decenije, uvek su besprekorno sređeni, što mu donosi poštovanje čak i među mnogo mlađim poljoprivrednicima i gazdinstvima koja broje mnogo više članova i mogu da podele posao koji Velimir sam završava.

Traktor star nekoliko decenija dotrajao i „zreo za generalku“, prskalica koja se sve češće kvari i ručna kosa – to su moji najčešći pomoćnici. Najviše verujem svojim rukama, kojima sam sam zasadio ove šljivike. Ne dozvoljavam da zarastu u korov, iako me zdravlje sve manje služi. Kosim ručno, danas sam pokosio voćnjak u kome imam oko 200 komada mladih sadnica šljive. Dok mogu, borim se i održavam voćnjake koji su primer ne samo u Blacu, već i u čitavom Topličkom okrugu – kaže Velimir.

Za njega rad u voćnjaku nije samo fizički posao, već način da ostane povezan sa prirodom, da oseti zemlju pod nogama i da u svakom otkosu prepozna trud koji ulaže u svoje zasade.

Nije lako, ali kako bih mogao da ostavim ovo za mene najvrednije bogatstvo? Žao mi je što već godinama moj trud, kao i trud drugih proizvođača u Blacu država i nakupci ne znaju da cene. Svi gledaju da zarade na našem znoju i teškom radu. Ove godine sam za svoje šljive dobio cenu od samo 17 dinara po kilogramu. Ucenjen sam, nemam uslova da sam berem ili da sakupim radnike, pa sam morao da pristanem. Za čoveka koji ulaže toliko truda, to je ponižavajuće niska cena. Ipak, ne odustajem i nastaviću da radim dokle god mogu i dok me zdravlje služi, u nadi da će se stvari promeniti i da će šljiva dobiti pravu vrednost – priča Velimir za Južne vesti.

Uprkos godinama i svim problemima, Velimir naglašava da ga rad u polju održava i daje mu snagu, jer voli ono što radi. Svakog jutra ustaje u pola 5 i sa njive se vraća uveče.

Za njega, svaki plod ima svoju priču, svaki kilogram šljive predstavlja deo njega, jer je u voćnjaku od ranog proleća pa sve do kasne jeseni, pa iako prodaje svoje voće po niskoj ceni, smatra da se njegova vrednost kao radnika i čoveka ne može meriti novcem.

Bez obzira na godine, Velimir ne pomišlja da odustane od svojih šljivika i rada u polju, jer kaže da nikada ne bi mogao da zameni život u selu za gradski, iako ima dvoje dece koja žive u Beogradu sa svojim porodicama.

Ovaj voćar nastavlja da radi sa istom energijom i strašću kao i pre mnogo godina jer sve što ima uložio je u svoje šljivike i kaže da njegova borba da očuva zasade traje i dalje dok god ga služi već pomalo narušeno zdravlje.

Penzioner preko 30 godina

Velimir je penziju stekao radeći u nekada poznatoj firmi Autotransport gde je vozeći, kaže, proputovao čitavu bivšu Jugoslaviju. Iako ima dvoje dece, sina i ćerku koji žive u Beogradu sa svojim porodicama, Velimir ne planira da napusti svoje selo i njive.

Ja kada sedim nekoliko dana i ništa ne radim – ja sam bolestan. Ovde je milina živeti, volim kad šljiva cveta, kada rodi. Ja sa svoje terase odavde gledam Jastrebac, Kopaonik, Radan planinu, vazduh je zdrav i čist. Žalosno je što ima sve manje mladih ljudi koji žele da se bave poljoprivredom. Sela se prazne, ljudi nam odlaze, ostaju samo staračka domaćinstva, a i ljudi odustaju od svojih zasada jer se ne isplati – dodaje Velimir.

Sledeće godine mu ističe dozvola i, ukoliko prođe lekarske preglede, planira da je produži bar na još nekoliko godina kako bi mogao da nesmetano obrađuje svoje njive traktorom, a putnički automobil i nema.