Za 3 decenije kockarskog života izgubio sve

Nakon što je kao mali često gledao svog oca kako na kartama gubi sve što ima i sam je postao strastveni kockar. Kao i većina zavisnika, počeo je sa ulozima “na sitno”, ali što je više dobijao, rasla je želja za većim ulozima. Sada mu najteže pada što ga je zbog kockanja čak i brat napustio, kaže za Južne vesti zavisnik od kocke iz Niša.

Bledog u licu, sa oteklim podočnjacima, zatekli smo ga na grupnoj terapiji za zavisnike od kocke na niškoj Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja. Stučnu pomoć ovde je prvi put potražio pre 8 godina i tada je uspeo da se narednih 6 drži dalje od ovog poroka.

I onda sam se vratio kocki. Nedostajalo mi je to uzbuđenje! Ono me je privuklo da se vratim, a ne novac. Jer kod nas zarada ne igra nikakvu ulogu. Zaradiš samo da bi mogao da igraš dalje. Tako da taj novac nema vrednost. Nije to više čak ni zadovoljstvo, to je bolest  – priča on.

Sa ovom strašću prvi put se susreo pre gotovo tri decenije. Kao mali, često je gledao svog oca kako gubi i kako dobija. Kada je odrastao i sam je poželeo da se oproba u igrama na sreću.

Počelo je kao sitna para, iz čistog zezanja, a onda dobiješ veliku sumu, džek pot od 300.000 dinara i odmah odeš na drugo mesto gde za par minuta potrošiš duplo više. Izađeš bled i dođeš kući praznih ruku, a u kazinu si ostavio tol’ke pare. Onda te savest ubije, pa kreneš da se vadiš kako ćeš sve povratiti sledeći put, a samo upadneš u još veće dugove – iskren je on.

Za vreme dugog kockarskog staža prošao je razne teške situacije. Dugovao je novac, prodavao stvari, a trpela je, kaže, i njegova porodica.

Najteže mu pada što ga je brat napustio

Kao i gotovo svi patološki kockari, da bi nadoknadio gubitke, često je pozajmljivo novac, lagao, varao, manipulisao. Zbog toga je polako počeo da gubi prijatelje, rođaci su mu okretali leđa, a najviše ga kaže boli što ni najbiži više ne komuniciraju s njim.

Najteže mi je što brat neće da razgovara sa mnom. Mi smo se pre čuli svakog dana i strašno mi smeta što sam izgubio kontakt s njim. Pa i sa suprugom sam imao neke scene. Samo sam hteo da razgovaram sa njima – priča on.

To je glavni razlog zbog koga se opet našao na terapiji. Iako nije svojevoljno tu, složio se sa suprugom da je to poslednji izlaz. Program kroz koji prolazi podrazumeva da kod sebe nema novaca kao i da nije kockao mesec dana.

Ne čitam novine, ne gledam tv, ne igram igrice, samo slagalicu. Imam svoj raspored koji pokušavam da ispoštujem i gledam da što pre stignem kući. Već sam star i umoran od svega. Ne vidim svrhu ni u čemu, čak ni para više nije bitna. Samo želim da odem na pecanje – priča nam on.

U Nišu nema zvaničnih podataka o broju patoloških kockara, ali se broj telefonskih poziva u Klinici za metalno zdravlje svakodnevno povećava pa je samim tim u porastu i broj onih koji su u potrazi za brzom zaradom, bilo u kladionici, za ruletom, na pokeru, ili igrama na sreću.

Neophodno je ozbiljnije bavljenje kockarima

Da ozbiljnost ove vrste zavisnosti ne prepoznaju dovoljno ni zdravstvo ni društvo, potvrđuje nam psihijatar Vladan Radivojević koji jednom nedeljno vodi terapiju za zavisnike od kocke na niškoj Klinici.

To dokazuju reklame koje su svuda, pa čak i na državnim televizijama. Sa vremenom i stažom potrebna je sve brža kocka, brži obrt, a to rađa kriminal. Mnogi završe u zatvoru, a neki dođu kod nas na grupu, gde je početak nekog njihovog novog pokušaja – kaže Radivojević.

Radivojević kaže da je kroz terapiju do sada prošlo više od 100 regostrovanih zavisnika, no realnost je, tvrdi, mnogo drugačija.

Sve je više zavisnika od ove bolesti, a njima se niko ne bavi dovoljno. Potrebno je mnogo ozbiljnije bavljenje ovom problematikom, a da li će se to desiti sada ili ćemo čekati da ovaj problem uzme mnogo veći danak, to ne znam. U ovom trenutku je situacija takva da se ovim ljudima praktično niko ne bavi – priča on.

S toga je, smatra, u ovaj problem neophodno uključiti i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku jer se radi o ljudima koji “prave puno štete” ne samo sebi nego i drugima. Kako bi se smanjio broj kockarskih zavisnika, neophodna je bolja edukacija mladih ali i ljudi koji rade u kazinima.

U Nišu ne postoji dnevna bolnica za lečenje ove vrste zavisnosti. Jedina ustanova tog tipa postoji samo u Beogradu.