Za 53 godine pirotski nastavnik napravio preko 750 portreta najboljih đaka

Zbirka Knjiga vukovaca u kojoj se od 1966. godine nalaze biografije, slike i portreti najboljih đaka koji su pohađali Osnovnu školu “Sveti Sava” u Pirotu jedinstvena je u Srbiji, a njen autor Nikola Nikolić, slikar i nekadašnji nastavnik ove škole, i nakon odlaska u penziju 2002. godine je nastavio da popunjava sveske-albume najboljim učenicima.

Sada već 82-godišnji Nikolić na ideju da krene sa ovakvom zbirkom došao je, po sopstvenom sećanju, 1966. godine, sa željom da ostavi pisani trag o đacima koji završavaju osnovnoškolsko obrazovanje. Uz biografije đaka i fotografije, za svakog od njih počeo je da radi i portrete.

Na neki način sam ih obavezivao da nastave sa dobrim radom kroz nastavak života, ostavljajući pisani trag o sebi i svojim ambicijama. A ja sam nakon njihovog odlaska, nastavio da pratim njihov životni put – kaže Nikolić.

Zbirka danas sadrži 12 albuma, sa preko 750 portreta pirotskih đaka, među kojima se nalaze i poznati naučnici, doktori, nastavnici i profesori, od kojih neki i danas predaju u školi “Sveti Sava”.

Neki od njih se javljaju nakon puno godina da dopune te svoje biografije. Skoro se javio jedan uspešni tehnolog koji sada radi u Francuskoj. Napisao je tekst o tome kako je završio fakultet, oženio se, ima decu. Dao sam je direktoru da je priloži u albumima – kaže Nikolić

Nikolica, kako ga u Pirotu svi zovu, radio je 42 godine u prosveti, a najveći period proveo je baš u ovoj školi koja se u vreme kada je on počeo da radi nije ovako zvala. Direktan “krivac” za promenu naziva upravo je nastavnik Nikolica.

Slikom Svetog Save uticao sam na promenu imena škole koja se do tada zvala “Pavle Krstić”. Kada je bio Dan škole nije imalo šta da govori o njemu, bio je lokalni kafedžija. Slika je pokrenula ideju da se škola preimenuje u ime našeg prvog arhiepiskopa, te od tada ima šta da se predstavi i pokaže – objašnjava slikar.

Osim portreta učenika, radio je i portrete i rodoslove poznatih Piroćanaca, ali i Nemanjića, Karađorđevića, Obrenovića, a svoje radove ostavio je, osim školi, Gradu Pirotu, Muzeju Ponišavlja i drugim pirotskim školama.

Muzeju sam poklonio portret pirotskog trgovca Malog Riste u čijoj kući se danas nalazi Muzej Ponišavlja. Radio sam portret Desanke Maksimović, a upoznao sam i Duška Radovića kad je dolazio u Pirot. Imali smo dogovor da odem kod njega u Beograd, ali nikad nisam otišao. Kasnije sam naslikao njegov portret i poklonio ga školi u Pirotu koja nosi njegovo ime – kaže Nikolica.

Februara ove godine održana je retrospektiva njegovih radova u pirotskoj Galeriji, a izložba njegovih radova organizovana je i u Kini.

Danas, u devetoj deceniji Nikolica više ne slika. Poslednju generaciju vukovaca naslikao je 2017. godine, a zbog teške pokretljivosti retko i odlazi u posete školi u kojoj je preživeo radni vek.

Okružen knjigama i slikama u svom stanu, rado se priseća svih svojih đaka koje je naslikao, a drago mu je kada se neko od njih javi sa informacijama da su završili fakultete, zaposlili se i da su srećni sa svojim porodicama.

Skroman, tih i nenametljiv čovek

Direktor i nastavnici škole koji su imali privilegiju da rade sa Nikolićem opisuju ga gotovo identičnim rečima. Kao vrednog, tihog i nenametljivog kolegu, a takav je ostao i nakon odlaska u penziju.

Direktor škole Marjan Rančić kaže da je Nikolica ostavio dubok trag u školi, bez koga ona ne bi bila ono što jeste.

Većina umetničkih dela koja su okačena u školi su njegovih ruku delo, rekao bih oko 90 %. Sada smo imali kompletnu rekonstrukciju škole, ali smo sve vratili na svoje mesto, kako je i bilo. Ipak, najveći njegov doprinos su sveske-albumi po kojoj smo prepoznatljivi – kaže Rančić.

Celokupna zbirka koju je sam izradio nastavnik Nikolić je digitalizovana, a 12 albuma se nalaze u školskoj arhivi i dostupna su bivšim vukovcima koji bi želeli da se podsete svog školovanja, ali i da dopišu svoje sveže biografske podatke.

Oni se posle mnogo godina vraćaju da vide šta su tada upisivali, da vide portrete i da dodaju nove informacije o sebi. Neki od tih đaka iz albuma su predavali ili i danas predaju u školi – kaže direktor.

O njegovoj skromnosti govori i to, dodaje Rančić, i to što nikada ne želi da mu plate taksi koji ga dovozi u školu, a odbio je i novac koji mu je školski kolektiv sakupio kako bi mu platio banjsko lečenje.

Posle penzije nastavio je da dolazi u školu i nastavio je da slika vukovce. Skroman, tih, nenametljiv, a toliko nam je pomogao. Ipak, ne možemo da tražimo više ništa od njega, već je u godinama, ali mu rado pomažemo – kaže Rančić.

Sa njim se slaže i školski pedagog Snežana Ranđelović koja od 1990. godine radi u školi i 12 godina je sarađivala sa nastavnikom Nikolićem.

Maksimalno je davao sebe poslu, posle odlaska u penziju dobrovoljno je dolazio i nastavio sa radom. Dok smo mi sedeli na nastavničkim većima i raspravljali on je mirno slikao naše portrete, hteo je da zabeleži svaki trenutak. Svoj radni vek je proveo u slikanju i crtanju – kaže Ranđelovićeva.

Za dugogodišnji prosvetni rad nagrađen je Prvomajskom nagradom i priznanjem “Vuk Karadžić“, a za ukupan rad dobio je nagradu “28. decembar” od Skupštine grada Pirota.

Desanka Maksimović je bila fascinirana jedinstvenošću njegovih radova i knjigama koje niko u Srbiji i šire nije poklonio vukovcima. Svi se divimo njegovoj upornosti, on i dalje želi da ostavi trag, uprkos godinama – kaže Ranđelovićeva.

Pre svega portretista, koji je najčešče radio pastelom, ostaće u sećanju i pamćenju svih Piroćanaca, i zabeležen u istoriji Pirota, kao jedan od najvećih nastavnika koje je ovaj gradi imao.