Za profesora iz Niša nagrade, ali ne i posao za stalno 

Samo par meseci nakon što je proglašen za jednog od najboljih edukatora u Srbiji, Nišlija Milan Petrović je nakon 4 godine rada na zameni u Gimnaziji „Svetozar Marković“ odbijen za stalno zaposlenje. Napominje da za to nije dobio nikakvo obrazloženje, a poredeći biografiju sa izabranim kandidatom, utvrdio je da ima i bolji prosek na studijama, ali i brojnije i važnije rezultate u radu. Zato je jedno od pitanja koje postavlja ministru prosvete – ima li i gde je mesto za nastavnike kao što je on u srpskoj prosveti?

Petrović je, osim kao nastavnik srpskog jezika i književnosti u niškoj gimnaziji, poznat i kao osnivač „Unbox hub“-a i lider organizacije “Nauči me”, koja organizuje razne akcije za mlade u Nišu. Kreirao je i “Vučilo” platformu i u Nišu je jedan od najpoznatijih po inovacijama u obrazovanju.

Bio je jedan od najzaslužnijih što je u Nišu inicirano uvođenje testa na disleksiju za decu u osnovnim školama.

Pre dva meseca je nagrađen za najboljeg edukatora u Srbiji, što je zaslužio izuzetnim radom i zalaganjem u radu sa učenicima.

Međutim, odbijen je za najveće priznanje – stalno zaposlenje u Gimnaziji „Svetozar Marković“ u Nišu, gde je proveo 4 od skoro 8 godina staža u prosveti, ali zbog zabrane zapošljavanja je svaki radni dan proveo na zameni.

U pismu ministru prosvete Branku Ružiću piše o tome kroz šta je sve prošao za to vreme, sve do dana kada je bez obrazloženja odbijen za posao za stalno.

Znate, g Ružiću, kad radite kao nečija zamena, onda zaista radite sve što vam se kaže i nikad ne pitate čiji je to posao. Ideš na usavršavanja o standardima, pa onda ako treba i starijem kolegi praviš planove „po novom“. Spremaš sve priredbe, vodiš sve učenike na takmičenja, držiš dodatne i dopunske časove i učenicima kojima ne predaješ, a ja sam kao bibliotekar osnovnoj školi (da, i to sam radio), pisao još i projekte i pomagao da se škola opremi računarima i smišljao programe za decu po uzoru na one koje sam video od kolega iz inostranstva. Tih sam godina osmislio i napravio mobilnu aplikaciju za učenje pravopisa „Vučilo – Dolina magičnih reči“, pa me je dr Marijan Mišić tako valjda i primetio i pozvao da ga zamenim kada je postao direktor gimnazije u kojoj sam i danas – piše Petrović.

Čekajući i nadajući se konkursu za posao za stalno, želeo je da se dokaže i opravda poverenje, ističe, pa je, pored svih redovnih obaveza nastavnika srpskog, građanskog, na kraju i izbornog predmeta jezik, mediji i kultura, pisao i učestvovao u raznim projektima.

Ističe da je tako i prošle godine, pored svih obuka i konferencija u čijoj organizaciji je učestvovao, stigao i da ode na razmenu inovativnih nastavnika zahvaljujući Fulbrajt stipendiji Američke ambasade.

To je sigurno bila sreća jer sam se vratio spreman i kada se pojavila pandemija, mogao sam dati svoj maksimum: započeo sam onlajn emisiju „Znanje da ne baguje“ koja je trebalo da pomogne nastavnicima da se snađu i organizuju tokom vanrednog stanja; napisao sam i „Priručnik za organizaciju projektne nastave i nastave na daljinu“ koji je ministarstvo prevelo na već pet jezika nacionalnih manjina, a učestvovao sam i u organizaciji prvog onlajn seminara Društva za srpski jezik i književnost. Da dalje ne nabrajam, sve je to istorija, a siguran sam da ćete se i sami uputiti, ako budete želeli – ističe.

Ministru piše da je njegove izjave da Srbiji treba najbolji mogući sistem obrazovanja pomno pratio, uveren da su za to potrebni prvoklasni nastavnici, pa je mislio da u tome i sam može da pomogne, ulažući trud u svojoj školi. Tako se i nedavno prijavio na javni konkurs za prijem u stalni radni odnos.

Odbijen je, napominje, bez obrazloženja i objašnjenja po kom osnovu je odabran drugi kandidat.

Danas sam pogledao dokumentaciju, video i svoju i biografiju pobedničkog kandidata, i malo je reći da mi je preselo. Zapisnik je propisno zapečaćen, a u rešenju ni reči objašnjenja čime su se vodili u odlučivanju. Ne znam ni sam čime bi se mogli rukovoditi: imam bolji prosek na studijama, brojnije i važnije rezultate u radu, čak i izazovni socijalni status, jer vodim računa o detetu s retkom bolešću, što sve kolege u školi znaju. Zbog svega toga sam danas, po prvi put, u svoju školu ušao s advokatom – napominje Petrović.

Zato ministru postavlja više pitanja – Da li nam zaista treba kvalitetno obrazovanje u Srbiji? Da li ga želimo? Ko zapravo treba da to obrazovanje prenese našoj deci? Kakvoj se inovaciji nadamo kada ovako biramo ko u školama radi i brojna druga.

Ali na kraju zaključuje da to mogu da ostanu retorička pitanja, zbog zauzetosti ministra, a da će mu lično biti dovoljno da mu odgovori na pitanje – ima li i gde je mesto za ovakve nastavnike kao što je Petrović u srpskoj prosveti?

Odgovore još očekuje, a na društvenim mrežama je njegovo pismo podelilo više od 1.000 ljudi i dobio je veliku podršku Nišlija koji su razočarani što za nastavnika poput njega nema mesta u niškim školama.