Zaboravljene žene sa sela u Srbiji, a u najtežem položaju one na jugu

One su ceo život radile za druge i nisu odlučivale šta će se raditi, one su izraubovane, nisu imale vremena za lekara, a sada su bolesne, zanemarene, usamljene. Deca im dolaze samo “kad im nešto treba”, ostali su im televizor i telefon da se čuju s onima “preko brda”, ako ih uopšte imaju – tako stručnjaci opisuju starije žene koje žive na selu. Poručuju svima da je potrebna solidarnost sa tim ženama, zaključak je današnjeg predstavljanja izveštaja Zaštitnika građana u Nišu.

Prema poslednjem Popisu među 1.468.000 stanovnika starijih od 65 godina, 836.000 je žena. Među tim ženama je 336.000 onih koje žive u seoskim sredinama, a u regionu južne i istočne Srbije je takvih 94.000. Starijih žena koje imaju više od 80 godina i žive na selu, u tom regionu ima oko 22.000 – podaci su koji pokazuju da je Srbija “zemlja starih” kažu iz Udruženja “Amity – snaga prijateljstva”, koje se bavi pravima ugroženih pojedinaca i grupa.

Položaj tih žena je daleko teži u odnosu na sve ostale žene koje žive na selu, na ostale njihove vršnjakinje koje žive u ostalim regionima Srbije i u gradskim sredinama i u odnosu na svoje vršnjake. Socio-ekonomski položaj, odnosno materijalni status starijih žena sa sela na jugu i jugoistoku je najnepovoljniji – kaže Nadežda Satarić ispred Udruženja Amiti.

Od ukupnog broja starijih žena, 101.000 njih je bez penzija, priča Nadežda Satarić, a najviše ih je opet iz jugoistočnog regions Srbije. One koje primaju penziju, uglavnom primaju poljoprivrednu od oko 17.000 dinara ili porodičnu poljoprivrednu koja iznosi nepunih 12.000 dinara. Satarić ističe da je i među 89.000 nepismenih starijih žena, najveći broj iz seoskih sredina i iz pomenutih regiona.

Prag siromaštva je 26.500 dinara pa onda možete proceniti kakav je to život. Njih odlikuje i daleko niži nivo obrazovanja u odnosu na žene svih ostalih uzrasta i na svoje vršnjakinje iz gradskih sredina. Odlikuje ih i niži nivo informisanosti o pravima i uslugama koje one imaju – ističe Nadežda Satarić.

Još jedna stvar koja odlikuje starije žene sa sela je loše zdravstveno stanje. Satarić navode da je istraživanje Batuta pokazalo da se svaka četvrta starija ćena na sela izjasnila da se zdravstveno oseća “loše” ili “vrlo loše”, a da se u Južnoj Srbiji svaka treća tako izjasnila. Ponavlja da je i njihovo zdravstveno stanje gore u odnosu na njihove vršnjakinje iz gradskih sredina i u odnosu na sve druge grupe.

To su izraubovane žene. Uglavnom rade, obrađuju zemlju, a nisu vlasnice te zemlje. One su radile ceo svoj radni život u najvećoj meri na poslovima u domaćinstvu i pomažući članovima u poljoprivredi. U svega u 15 odsto slučajeva su one vlasnice imovine i to nakon smrti supružnika, ali one i dalje ne odlučuju šta će se proizvoditi, to odlučuju neki drugi, niti upravljaju sredstvima i prihodima. Bez obzira što imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, ona im je nedostupna. Prvo, ranije nisu ni imale vremena za zrdavlje, ni na preventivu, niti adekvatno lečenje,a posle 2000 godine su zatvorene mnoge zdravstvene stanice u selima i onda im je to postalo nepristupačno – priča Nadežda Satarić.

Ona dodaje da starije žene sa sela odlikuje i veliki nivo nasilja nad njima, ali i zanemarivanja. Kaže da im deca dolaze “kada treba da se pokupe neke namirnice, da se nešto proda ili uzme”. Ističe da najveću “muku” imaju žene u brdsko-planinskim selima, pogotovo zimi jer se do njih “jedva stiže”, one ne mogu do prodavnice i “prepuštene su same sebi”.

Jedino što one imaju jeste da pogledaju televizor, ako ga imaju i ako radi. Usamljenost je posebno izražena kod onih koji žive u staračkim samačkim domaćinstvima, gde nema ljudi, gde žive “s brda na brdo”, a takvih ima puno u planinskim predelima južne Srbije. Žene treba da se povežu, one koje imaju teledon makar da se čuju, da znaju da imaju jedna drugu – navodi Satarić.

U kulturne tokove u zajednici, 5 odsto starijih žena sa sela su uključene u neko udruženje, poseti neku manifestaciju, priredbu ili sajam. Nadežda Satarić kao jedno od rešenja vidi ljudsku solidarnost.

Dolazi zima, moramo da pomognemo, različite organizacije mogu da se uključe, da jednom mesečno obiđu te ljude. Lokalne samouprave treba da osmisle da tamo gde je ostalo malo starih domaćinstava, da te ljude povuku sa planina na privremeni smeštaj tokom zime, da im smeste negde stoku pa da se na proleće vrate. To nisu skupa rešenja, potrebna je samo veća solidarnost – predlaže Satarić.

Da su žene na selu najčešće društveno nevidljive i da se nalaze u lošem materijalnom položaju iako imaju ključnu ulogu u opstanku i razvoju ruralnih sredina, nedavno je istakao zaštitnik građana Zoran Pašalić.

On je danas predstavio Poseban izveštaj Zaštitnika građana o zastupljenosti usluga socijalne i zdravstvene zaštite za starije žene koje žive na selu, i zajedno sa predstavnicima Udruženja Amiti da istakao da one moraju da budu upoznate sa svojim pravima.

Starije žene na selu moraju da se upoznaju sa svojim pravima, one ni ne znaju svoja prava, njima su nedostupna sredstva masovne komunikacije i jedini način da se upoznaju je doći do njih i reći im koja prva imaju. Potom treba afirmisati njihova prava, u smislu da se cela zajednica upozna sa tim i da posebnu pažnju posveti njima. Njih nije malo, to je značajan broj, ali i značajan potencijal. Moramo misliti na njih i raditi sve da se afirmišu – ističe Pašalić.

Zaštitnik građana smatra da država ima dobre Zakone, da su dobri normativni okviri, ali da se on ne sprovodi u potpunosti. Kaže da je upravo to najteži deo posla i da treba “privoleti” predstavnike vlasti da odrade svoj deo posla i poboljšaju položaj starijih žena na selu.