Zbog seoske škole sa dva đaka, učiteljica napustila rad u gradu

Dva učenika, jedan prvak i jedan koji pohađa drugi razred, jedini su đaci isturenog odeljenja dimitrovgradske škole “Hristo Botev” u selu Trnski Odorovci, a sa njima radi učiteljica Ana Lekov, koja ima preko 30 godina radnog iskustva, i koja ističe da joj je jedna od najboljih odluka u životu da radi u ovoj školi u brdsko-planinskom selu sa manje od 100 stanovnika.

Da izdvojena odeljenja četvorogodišnjih škola u brdsko-planinskim selima imaju po jednog ili par učenika više nisu nikakva novost. Migracija selo-grad je odavno uzela maha, mladih u selu je sve manje, a samim tim i dece.

U takvim školama uglavnom rade mladi učitelji i učiteljice koji su na početku karijere. Ipak, takav slučaj nije u selu Trnski Odorovci gde je učiteljica Ana Lekov sa preko 30 godina radnog iskustva u matičnoj školi “Hristo Botev” u Dimitrovgradu došla da radi u selu koje odavno izumire.

Selo je po poslednjem popisu iz 2011. godine imalo 113 stanovnika, sada i manje, a škola trenutno ima samo dva đaka, jednog u prvom i jednog u drugom razredu. Sa njima je tu i devojčica predškolskog uzrasta, sa kojom takođe učiteljica radi.

Učiteljica, kako sama kaže, ovde nije po kazni, njena je odluka bila da učionicu sa 30 đaka u Dimitrovgradu zameni izdvojenim odeljenjem sa samo dva đaka. I kaže da joj je to jedna od najboljih odluka u životu.

Meštani mi kažu “svi idu korak napred, a ti se vraćaš korak nazad”, ali ja smatram da je to obrnuto. Svi idu iz sela u grad, a ja u kontrasmeru. Mnogi smatraju da je ovo degradacija, međutim ja smatram da je to jedan od mojih najboljih poteza u životu i promena na bolje – priča učiteljica Lekov.

Da nije došla u nepoznato selo govori i podatak da Ana Lekov sa mužem ovde ima vikendicu gde su ranije provodili odmore. Na kontra-migraciju uticali su zdravstveni problemi, pa se u dogovoru sa direktorkom škole Katarinom Simeonov odlučila na ovu promenu.

Povratak prirodi je potreba svakog savremenog čoveka, svakome preporučujem da što više vremena provedu u prirodi. Posebno deci, da izađu iz soba, da ostave telefone i igrice. Taj problem smo imali u matičnoj školi, ovde sa ovom decom to nema – kaže Lekova.

Na ulazu u kanjon Jerme stoji poruka “Lek za dušu i telo” – i stvarno deluje tako za sve, a pogotovo za učiteljicu Lekov. Selo Trnski Odorovci je smešteno u prelepom kanjonu reke Jerme, između Vlaške i Greben planine i ovde često dolaze planinari, ljubitelji prirode iz zemlje i inostranstva da se lično uvere u prirodne lepote koje ovaj kraj pruža.

Možda se ovo ne bi desilo da nisam imala neke zdravstvene probleme, ali tako sam funkcionisala nekoliko godina u školi u Dimitrovgradu. Oduvek sam volela ovaj deo, tu imamo porodičnu vikendicu u selu, znam sve ljude u selu, sva brda, ceo atar. Volim prirodu, planinarenje i čist vazduh – priča Lekova.

---

Časovi u prirodi su obavezni

Brojne aktivnosti su prilagođene radu sa malim brojem đaka. Nema zvona u školi, ali nije ni potrebno. Lako je dogovoriti se sa malim brojem đaka, kaže učiteljica.

I domaći se može odraditi u školi, a časovi u prirodi su obavezni, priča Lekova, a deca to obožavaju. Omiljeni predmet đacima je matematika, a da se ne bi osetili usamljenim, tu je i saradnja sa školama u susednoj babušničkoj opštini.

Sarađujemo i sa susednim školama koja takođe imaju malo đaka, išli smo u posete kod njih, oni su dolazili ovde… Vodili smo dečicu u Dimitrovgrad, gledali predstavu, išli u biblioteku, u sportsku halu. Gostovala je kolonija iz Poganovskog manastira, deca su crtala zajedno sa umetnicima – prepričava neke od aktivnosti učiteljica.

I stvarno deluje da je ovo najbolja odluka u životu učiteljice. Stalno nasmejana, uživa u radu sa sa decom, usplahirana kada govori o daljim planovima. Gradsku buku, saobraćaj i stres zamenila je prirodom, prelepim pejzažima koji su svuda okolo, stalnim šetnjama, te sada većinu vremena provodi u selu, a i kada ode do Dimitrovgrada gde ima kuću, što pre želi da se vrati.

---

Potrebno još malo sređivanje škole

Škola po izgledu ne zaostaje ni za nekim školama u gradovima. Spolja je potrebno još doterivanja, ali zato unutra sve izgleda perfektno u delovima koji se koriste. Učiteljica se najviše potrudila za to, uz veliku pomoć direktorke Simeonov.

Sve ovo sam odmah htela da prilagodim deci, a naravno i meni. Odmah sam uzela da se sredi škola. Zajedno sa majstorima i pomoćnom radnicom sam ostajala van radnog vremena. Okrečili smo, ofarbali prozore, uredili enterijer. Uz veliku podršku matične škole, sve što sam tražila od direktorke, to smo i dobili – zadovoljno priča učiteljica.

Predstoji još ulaganja u sređivanje, ali učiteljica već ima mnogo ideja i volju da se to sve uredi. Škola ima sve potrebne uslove za rad, ali Lekova ne odustaje od daljih planova.

Sledeći potez je sređivanje kupatila, to jest uvođenje vode. Sve što bih za svoju dušu sredila kod kuće, to radim i ovde. Nekome možda to nije neka promena, ali mislim da jeste. Neke prostorije nisu bile u funkciji, sredili smo ih da bi svi zajedno bolje funkcionisali – kaže Lekova.

U planu je, dodaje učiteljica, da se napravi mala bašta sa povrćem i cvećem, kao i da se ulepša dvorište.

---

“Jednaki uslovi za sve učenike”

Jedina Osnovna škola u Dimitrovgradu “Hristo Botev”, pored matične škole sa oko 500 učenika ima i 3 isturena odeljenja. Pored Odorovca, tu su i odeljenja u selu Željuša, koja je veoma blizu i ima više od 30 učenika i u udaljenom planinskom selu Dragovit, koja takođe ima mali broj đaka.

Težimo stvaranju dobrih uslova za svu decu. Škola se trudi da imaju slične uslove kao u gradu, podržali smo svaku ideju učiteljice da se unapredi uslove za rad, jer nam je interes da škola opstane i da deca imaju kvalitetno obrazovanje. A drago nam je da je promena mesta rada doprinela stabilizaciji njenog zdravlja – kaže Simeonova.

Ideja je da škola u Trnskim Odorovcima postane deo rekreativne nastave “Škola u prirodi”, koja ima za cilj usvajanje aktivnog, zdravog i kreativnog načina života i kvalitetno korišćenje slobodnog vremena.

Škola stalno nastoji da pronađe novac za preuređenje škole. Sređen je krov, sanitarije, neki unutrašnji radovi ali treba još dosta novca da se srede spavaone, kuhinja i trpezarija, kako bi stvorili još bolje uslove za rad škole i ovaj lepi objekat u predivnom ambijentu Parka prirode bapravili višefunkcionalnim – zaključuje Simeonova.

U vremenu kada se u Srbiji neke škole “gase” i spajaju sa drugim zbog sve manjeg broja dece, primer ove škole govori da kvalitetan rad sa decom treba da bude važniji od broja đaka.