Žene vatrogasci koje svakodnevno pomažu Nišlijama ruše granice među polovima

Ana Ilić, Kristina Dimitrijević i Anita Cvetanović jedine su žene vatrogasci u Nišu. Svakodnevno pomažu sugrađanima u nevolji, rame uz rame sa muškim kolegama, uz opremu tešku i više od 15 kilograma. Kažu da u njihovom poslu ne postoji prosečan radni dan, da se za svaku intervenciju pripremaju kao da je najteža i da brišu razlike i granice među polovima.

Kada se 2019. godine zaposlila u Vatrogasno-spasilačkoj brigadi u Nišu, Ana Ilić postala je prva žena vatrogasac u svom gradu. Odlučila je da se oproba u tom poslu jer je dugo bila član dobrovoljnog vatrogasnog društva i divila se, kako navodi, ljudima koji su joj sada kolege.

Čim je videla da je objavljen konkurs, prijavila se. Kaže da Niš svakodnevno nosi različite izazove i da nijedan požar, a samim tim i radni dan, nije isti.

Rad u ovoj službi nije lak, ali je pun ljubavi i na kraju svake intervencije i odlično odrađenog posla osećate se ponosno i ispunjeno. Veoma sam zahvalna kolegama što svoja iskustva i znanje prenose na mene. Težina zadatka zavisi od situacije, obima, brzine – priča Ilić.

Od šumskih požara do požara u stanovima – svakom zadatku pristupa, kaže, podjednako ozbiljno i odgovorno. Nekada sa kolegama provede po nekoliko dana u planini gaseći vatru.

Za gašenje požara u stanu potrebno je mnogo manje vremena, ali je takođe iscrpljujuce jer je za kratko vreme potrebno postaviti opremu i ući u stan, gde je velika temperatura. Na kraju, sve se izdrži, zahvaljujući dobroj obuci, uvežbanom timskom radu i naravno, velikoj želji da se bavim ovim poslom – poručuje ona.

I Kristina Dimitrijević je skoro tri godine pripadnica Sektora za vanredne situacije, a biti žena u poslu koji se uglavnom vezuje za muškarce je, kaže, veoma izazovno i zahteva dosta odricanja.

Potrebno je dosta truda, ali razlike i granice među polovima se sve više brišu. Motivacija i ljubav prema poslu daju nam volju da guramo dalje. Oprema je od velikog značaja u našem poslu, a MUP je poslednjih nekoliko godina uložio značajna sredstva u opremu i vozila i time znatno unapredio funkcionisanje i rad vatrogasnih jedinica – ističe Dimitrijević.

Osim toga što spasavaju živote, svakodnevno uče i usavršavaju se, pa tako za svaki dan u nedelji imaju aktivnosti i sprave na kojima vežbaju, kao i noćne vežbe.

Dimitrijević kaže da je od malena želela da bude vatrogasac, gledajući kako njen otac odano i posvećeno radi taj posao.

To je ljubav koja godinama samo sazreva i nadograđuje se i posao koji moraš voleti da bi ga radio najbolje što možeš – zaključuje ona.

“Svoj posao ne doživljavam kao obavezu jer ako idete na intervenciju sa ciljem da spasite nečiji život, to mora biti više od toga” – kaže Anita Cvetanović koja se koleginicama pridružila pre nekoliko meseci.

Ne postoji prosečan dan, sve zavisi od dnevnih obaveza i intervencija. Moramo biti spremni i uvek u pripravnosti, jer i najmanja i bezazlena situacija može biti teška i zahtevna na terenu. Trudim se da što više učim i napredujem, da bih uskoro dobila iskustvo starijih kolega. Ovo je posao koji moraš zaista da voliš da bi ga dobro radio, ali takav rad nije teško zavoleti, zato što znate da nekome zaista znači što ste tamo, na svakoj intervenciji, nekome istinski pomažete – priča Cvetanović.

Nišlijke kažu da su kolege prema njima zaštitnički nastrojene i da je jako važan timski rad, a devojkama koje bi želele da budu vatrogasci poručuju da se ne plaše, da budu uporne i istrajne.