Međutim, decenijama pre nego što je prva parna fabrika piva otvorena u Nišu, čuveni austro-ugarski privrednik doselio se najpre u Aleksinac. Nakon što je Aleksinac pripao Srbiji, Apel je sa velikim kapitalom odlučio da svoj posao iz Austro-ugarske premesti i na tle tadašnje Srbije.
Godine 1865. sada već pravoslavno prekršteni Jovan Apel smestio je svoju fabriku na obalu reke Moravice, gde i danas postoje ostaci prve aleksinačke fabrike. Pivara na ručni pogon bila je preteča svega onoga što će u godinama koje slede uspešni Nemac ostvariti na jugu.
Sve do oslobođenja Niša 1878. godine, Apel je razvijao plan kako da jednu od prvih pivara u Srbiji postavi na vodeće mesto. Pivarom je upravljao do smrti 1907. godine. Niška pivara otvorena je 1884. godine i to je bila prva fabrika ovog tipa koja je radila na parni pogon. Bez aleksinačke, ona bi po svemu sudeći u svojim počecima bila prilično nefunkcionalna, jer je velika količina prerađevina stizala upravo iz ovog grada.
Početak dvadesetog veka doneo je promene koje su se ticale proizvodnje piva. Jovan Apel već je ostario, pa je svoju tajnu pivarskog zanata odlučio da prenese na sinove Josifa i Huberta. Iako su živeli u Nišu, nisu bili retki dani koje su provodili na svom imanju u Aleksincu.
Istoričar Zoran Stevanović, opisujući zanatstvo u Aleksincu, govori o pivari i lagumima ispod grada u kojima su čuvane izvesne količine piva.
Za vreme balkanskih ratova i tokom čitave druge dekade dvadesetog veka, pivarama u Nišu i Aleksincu upravljali su Josif i Hubert koji su svoje pivarsko društvo nazvali “Nišavac“. Proizvodilo se oko 3.000 hektolitara godišnje. Oko 120.000 kilograma ječma iz Srbije i 15.000 kilograma češkog hmelja prerađivano je u Aleksincu i Nišu.
Prosperitet Aleksinca bio je na visokom nivou, iako je Niška pivara sve više dobijala na značaju. Za vreme Prvog svetskog rata pivara u Nišu je znatno oštećena, dok je aleksinačka potpuno očuvana. O tome svedoče i fotografije na kojima se vidi austrougarska zastava. Stevanović navodi da su Austro-ugari tokom rata ovo zdanje koristili za potrebe svoje vojske, te je zato ostala nedirnuta.
Nakon rata u Niš je iz Aleksinca stizalo 50 do 60 vagona slada koji se proizvodio isključivo od ječma iz Aleksinca i okolnih sela. Josif i Hubert vodili su posao u Nišu do 1925. godine, a onda su pivaru na nekoliko godina potpuno prepustili Lazaru Dunđerskom. Aleksinačka pivara je ipak, sudeći po katastarskim premerima iz 1927. godine, pripadala porodici Apel.
Katastarski premer čitave teritorije aleksinačke opštine obavljen je i tokom 1937. i 1938. godine, a fabrika je upisana pod brojem 4714 i nazivom Apel Jovan, Niš, Pivara Apelovac. Tih godina je zemljište ispod koga su se nalazili lagumi prodato Živić Mate Vladimiru poznatijem kao Vlaja Živin.
“Aleksinačka pivara” se 1940. godine našla u vlasništvu zemljoradničko vinogradarsko-voćarsko reparske zadruge. Prodata je po ceni od 400.000 dinara. Od tog trenutka umesto piva u toj fabrici je počelo da se toči vino. Nakon martovskih demonstracija 1941. srušen je veći od dva pogonska dimnjaka iz straha da Nemci ne bombarduju pivaru. Tada mladi Dragoslav Simonović Senegalac lično je vezao uže koje su radnici vukli kako bi se srušio dimnjak.
Jedan od dimnjaka srušen u vreme Drugog svetskog rata; foto: JVČika Nikola je Aleksinčanin koji pamti vremena kada je pivara nakon Drugog svetskog rata počela iznova da radi punom parom. Proizvodilo se vino, a mehanizacija se koristila za destilaciju voća i grožđa.
Ne pamtim vreme kada se proizvodilo pivo, ali se sećam priča o Apelu. Koliko znam, jednom od sinova Jovana Apela je oduzeta imovina tokom nacionalizacije, dok je drugi iako je bio u partizanima mnogo toga rasprodao. Neke od naših komšija sada žive na imanju Apelovih – kaže Nikola.
Zoran Ranđelović iz Trnjana kaže da su redovi za otkup grožđa tokom šezdesetih i sedamdesetih godina bili dugi kilometrima. Poljoprivredni kombinat imao je prodavnice širom bivše Jugoslavije, a po kafanama se često naručivala čuvena Aleksinačka ružica.
Aleksinačka pivara i vinarija prestale su zvanično sa radom 2001. godine. Zavičajni muzej uspeo je da od zaborava sačuva autentičnu fotelju Jovana Apela koja se zajedno sa drugim komadima nameštaja nalazila u pivari dok je bila pod stečajem. Fotelja se danas čuva u kancelariji Zavičajnog muzeja. Ostatatku nameštaja iz vremena kada je Aleksinac blistao kao industrijsko mesto izgubio se trag.
Južne vesti će u narednom periodu predstaviti kvalitete i prirodne potencijale Aleksinca.
Tekstovi će se odnositi na pridrodne resurse uključujući hranu, životnu sredinu, tradiciju, prirodne lepote, istorijske i kulturne lokacije… Pokušaćemo da prezentujemo što više potencijala koje ovaj kraj nudi i po kojima je specifičan u Srbiji i svetu.
Ovi tekstovi su deo projekta “Aleksinac u srcu prirode” koji je finansiran iz javnih sredstava Opštine Aleksinac, a ima za cilj da u skladu sa Zakonom o javnom informisanju doprinese većoj vidljivosti Aleksinca i širem informisanju javnosti o ovom kraju.
Мени је потпуно невероватно да на овако диван (леп, користан, информативан…) чланак нема ни једног коментара после неколико дана од објављивања. Хвала Јужним вестима! Од нас ипак нема ништа.
Ni posle skoro deset godina nema komentara. Kakav tekst, svasta naucih i povezah zasto se najverovatnije taj deo Nisa zove Apelovac i tako dalje i tako dalje.
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Мени је потпуно невероватно да на овако диван (леп, користан, информативан…) чланак нема ни једног коментара после неколико дана од објављивања. Хвала Јужним вестима! Од нас ипак нема ништа.
Ni posle skoro deset godina nema komentara. Kakav tekst, svasta naucih i povezah zasto se najverovatnije taj deo Nisa zove Apelovac i tako dalje i tako dalje.