EU instrumenti za finansiranje investicionih projekata

Kada je reč o realizaciji investicionih projekata, a posebno onih infrastrukturnih, kao jedno od najčešće postavljenih pitanja pojavljuje se identifikovanje odgovarajućeg izvora finansiranja.

U tom pogledu postoje 4 najčešće korišćena modela: Nacionalni budžet (koji se odnosi na Republički, Pokrajinski i lokalne budžete), donacije stranih bilateralnih donatora, međunarodne i domaće kreditne institucije i javno-privatno partnerstvo (JPP).

Obzirom da nacionalni budžet kao izvor finansiranja investicionih projekata nije dovoljan, a kreditna sposobnost stejkholdera zaduženih za realizaciju investicionih projekata jako ograničena, kao dva najpopularnija modela sve više se koriste sredstva bilateralnih donatora, kao i JPP. Najznačajniji bilateralni donator u Republici Srbiji je Evropska unija sa realizacijom godišnjih donacija od prosečno 200 miliona eura.

Polazeći od one čuvene premise „nema besplatnog ručka“, prirodno se nameće pitanje zašto neko toliko sredstava izdvaja iz budžeta svoje zemlje i donira nekoj drugoj zemlji. Bitno je razumeti da se ne radi samo o filantropiji, već da je u pitanju vrlo vešto postavljeni mehanizam namenjen da zemlje koje pristupaju Evropskoj uniji pripreme svoje makroekonomsko okruženje i privredne subjekte za punopravno članstvo.

Evropska unija je jedinstvena politička i ekonomska unija 27 zemalja članica nastala na principima stvaranja zajedničkog tržišta (slobodnom kretanju roba, kapitala, radne snage i usluga), koja funkcioniše na bazi nadnacionalnih nezavisnih institucija i odluka donetih od strane zemalja članica. To znači da zemlje u procesu pristupanja EU moraju da liberalizuju svoje tržište (uklanjanjem carinskih barijera, kako bi se omogućilo slobodno kretanje roba i usluga), što jako negativno utiče na njihovu privredu, jer domaći proizvođači više nisu zaštićeni i ulaze u tržišnu utakmicu sa mnogo konkurentnijim zapadnim kompanijama. Dakle, posmatrajući donacije iz ovog ugla, vidimo da nije u pitanju ljubav, već klasična trgovina – koliko košta nacionalno tržište neke zemlje.

Zemlje članice u postupku pristupanja EU preuzimaju obavezu da u skladu sa svojim bruto društvenim proizvodom doprinose budžetu EU. Sa druge strane, zauzvrat stiču pravo da kroz različite fondove, programe i instrumente koriste sredstva iz EU budžeta za realizaciju i finansiranje infrastrukturnih investicionih projekata, dokle god su oni u skladu sa politikama Evropske unije. Međutim, uvreženo mišljenje da su ovi izvori dostupni samo zemljama članicama EU, odnosno subjektima iz tih zemalja, pogrešno je, jer je veliki deo ovih sredstava dostupan i trećim zemljama, pre svega zemljama u procesu pristupanja EU, kao i pojedinim kategorijama korisnika iz javnog i privatnog sektora.

Da bi se ova sredstva koristila na optimalan način potrebno je poznavati sistem izvora finansiranja EU i principe njegovog funkcionisanja, koji ne samo da je izuzetno složen, već i podložan promenama u skladu sa promenama politika EU, ali i u skladu sa sedmogodišljim ciklusoma programiranja budžeta EU. Iako u principu obuhvata i sredstva koja ne potiču isključivo iz budžeta Evropske unije, ovaj sistem funkcioniše kao celina, s obzirom da se zasnova na jedinstvenim principima i politikama. 

Osnovni pricipi EU formulisani su kroz različite politike, od kojih su najvažnije regionalna politika EU (poznata kao koheziona politika), zajednička poljoprivredna politika i dr. Za implementaciju svake od ovih politika EU budžet predviđa potrebna sredstva koja se realizuju kroz različite programe, fondove, inicijative i druge finansijske instrumente. Zbog toga budžet Evropske unije spada u kategoriju programskih budžeta, koji se formuliše u skladu sa sredstvima neophodnim za realizaciju mera sprovođenja EU politika. EU budžet se programira u ciklusima od sedam godina, pri čemu se za svaki ciklus usvaja Višegodišnji finansijski okvir.

Novi ciklus (višegodišnji finansijski okvir – MFF) se odnosi na period od 2014. do 2020. godine. U odnosu na prethodni ciklus od 2007. do 2013, vidno je povećanje sredstava namenjenim intervencijama u oblasti istraživanja, inovacija, obrazovanja i eksterne pomoći. Posebni fondovi su namenjeni finansiranju intervencija u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala i terorizma i merama u oblasti migracija i azila. U okviru sredstava namenjenih sprovođenju većine prioritetnih politika, troškovi vezani za klimatske promene su povećani i do 20 % u odnosu na prethodni budžetski period. Osim toga, uspostavljen je i novi fond (Connecting Europe Facility), namenjen finansiranju prekograničnih infrastrukturnih projekata u cilju jačanja EU tržišta, ekonomskog razvoja i rasta zaposlenosti. U odnosu na prethodni period primećujemo da je više od tri puta povećan budžet za finansiranje infrastrukturnih projekata. 

Dakle, ukoliko zanemarimo sva ostala postavljena ključna pitanja koja se odnose na implementaciju infrastruktrunih projekata, kao što su rešeni imovinsko-pravni odnosi, ili postoji li strateški i planski osnov za realizaciju projekta, dolazimo do zaključka da postoje brojni izvori finansiranja investicionih projekata razvoja infrastrukture. Ukratko, potrebno je poznavati sistem izvora finansiranja EU i principe njegovog funkcionisanja.