Manir SNS vlasti – investicije za koje uvek treba „još malo vremena i para“

Kapitalne investicije, preskupi projekti koji uvek dodatno koštaju i za koje gotovo po standardu treba “još malo vremena” šablon su najčešće predizbornih obećanja političara koja se retko ispune i budu ispod svih očekivanja, a novac građana se potroši. Od rekonstrukcije Trga i mosta u Nišu, Tržnice u Kragujevcu ili zatvorenog bazena i Ulice broj 10 u Čačku, ali i mesta poput Bujanovca koje investicije zaobilaze čak i u ekonomskom smislu, ali i u obećanjima, čitav javni interes ostaje u senci neispunjenih rokova i potrošenih para građana.

Jedan od najskupljih projekata bio je uređenje centralnog gradskog Trga u Nišu. Milioni su u njega uloženi, a utisak građana koji se i dalje prepričava je “imaju li oni libelu”?

Pločice otuda – možete da se sapletete. Kao da sam ih ja ređala. Da sam ih ja ređala, bolje bih naređala. Kinezi premestiše more, mi ne možemo jednu Nišavu – bili su neki od komentara.

Rekonstrukcija je započeta nakon brojnih odlaganja, pomeranja rokova i žalbi, u prethodnoj garnituri gradske vlasti, a završena kada je aktuelna gradonačelnica Dragana Sotirovski preuzela upravljanje Nišom.

Radovi su međutim trajali i u njenom mandatu, jer je novi Trg više puta popravljan.

I most je “u njeno vreme” zasijao, ali ne punim sjajem, kao ni fontana, koja je i ove godine popravljana, ali ne “u garanciji”, već su građane i ti “majstori” koštali milione dinara.

A sve je počelo 2019. godine kada je na tenderu pobedila firma Bauvazen, koja je pre toga bila na “crnoj listi” Ministarstva finansija zbog poreskog duga, ali je pobedila “u trci” za projekat vredan više od 1,7 miliona evra.

Ove godine uhapšen je jedan od bivših odgovornih u ovoj firmi, kojoj više od dve godine posla i više od 200 miliona dinara nije bilo dovoljno da završe kompletnu rekonstrukciju Trga, koji nakon uređenja ima više betona, a manje zelenila.

Tako je izgledala jedna od prvih velikih investicija u mandatu Sotirovski, a jedna od poslednjih, za koju je opozicija opisala da “treba da se izučava na Univerzitetu kao primer kako ne treba” je rekonstrukcija Ulice Vojvode Putnika.

A zašto su tako mislili i sa njima se mnogi slagali – jer su radovi stali nakon mesec i po dana, kraj se nije nazirao, pa su građani protestovali. Stanari su govorili “ne možemo ovako”, a gradonačelnica im poručila da se strpe uz poruku “da smo se svi malo razmazili”.

Radovi su stajali i nakon protesta, jer je rekonstrukcija počela pre izmeštanja trafo-stanice, a potom stopirana zbog krađe goriva iz mašina.

Da to nisu razlozi govorili su iz Koalicije “Niš moj grad” smatrajući da radova nema zbog nestručnih kadrova i loše organizacije.

Ta ulica je primer kako ne treba raditi. Smatramo da ona i sve ono što je prethodilo njenoj rehabilitaciji treba da se izučava na niškom Univerzitetu. U svakom slučaju, bolje neka bruka ostane u Nišu da se ne širi dalje šta se uradilo na toj lokaciji – rekli su.

Problemi su nastavljeni i kada su se radnici sa mašinama vratili da završe jednu od najvećih infrastrukturnih projekata u Nišu, Ulicu Vojvode Putnika – rokovi su probijani, građani nisu mogli “normalno” da funkcionišu, a kada je kraj radova konačno došao saznali su da to ipak nije kraj.

Ni mesec dana nije prošlo od zvaničnog otvaranja kada je ponovo “krpljena”, nadležni su o njoj ćutali, a tek nedavno je Sotirovski poručila da će biti završena – “ne bojte se”.

Iako krajem jula još nije imala upotrebnu dozvolu, a ni trotoare i staze, za saobraćaj je otvorena, a utisci građana o ovoj investiciji uglavnom su negativni.

Strašno je kako su počeli rekonstrukciju, strašno je kako su je završili. Od prave ulice napravili su krivu, od široke napravili usku, izbetonirali topolu, što je zločin nad prirodom – priča Nišlijka.

Čekajući kraj kompletne rekonstrukcije, više od godinu dana od početka radova, nadležni od novinara i javnosti kriju projekat.

Sport je “bolna tačka” niške gradonačelnice, a utisak građana je da se Niš nedavno obrukao u organizaciji Evropskog prvenstva za mlade košarkaše.

Ali ne zato što novac građana nije uložen u rekonstrukciju sala u kojima su nastupali košarkaši, već zato što su opet milioni utrošeni, a hala “Čair” je prokišnjavala, a igrači su se u hali “Mika Antić” klizali i zbog toga protestovali.

Niški sportisti su i nakon rekonstrukcija i dalje bez sala za treninge, a i bez “Rovčeta”, čija rekonstrukcija je 5 godina nakon završene rekonstrukcije ponovo počela.

Navijači i fudbaleri još čekaju kraj rekonstrukcije stadiona, čije uređenje je počelo još pre 12 godina, ali nikada nije završeno, a najnovije podatke dala je opet Sotirovski – uložiće oko 80 miliona evra, projekat je završen i na stolu Ministarstva za kapitalne investicije čeka “da uđe u proceduru”.

Investicije i ulaganja u Nišu bile su jedna od tema i protesta “Srbija protiv nasilja” koji i dalje “živi” u Nišu, a kako bi opisali “zlatno doba” aktuelne vlasti poručili su “nećemo menjati grad ili državu, menjaćemo vas koji ste na vlasti”.

Više od 75 % Grada Niša nema atmosfersku kanalizaciju, okolna sela nemaju ni kanalizaciju ni vodu, budžet Niša je najmanji prema glavi stanovnika, ali zato Niš najviše rupa po glavi stanovnika – poručila je na poslednjem protestu aktivistkinja Danijela Vujošević.

Ono što sve prethodne garniture naprednjaka na vlasti građanima obećavaju je akva-park na Loznom kalemu u Niškoj Banji, jedna od najvećih investicija u Nišu, koju je opozicija više puta kritikovala da je skupa, a Sotirovski im poručila da “za sve ima para”.

Tek krajem 2021. godine je ugovor koji se i dalje realizuje konačno potpisan – rok za izgradnju je 3 godine, a vrednost oko 2 milijarde dinara.

Niš će konačno dobiti akva-park na 5,4 hektara. Moderan akva-park kakav imaju mnoge evropske zemlje. To će biti akva-park sa zatvorenim delom koji će raditi svih 12 meseci u godini – rekla je tada Sotirovski.

Dok se to i stvarno ne realizuje Nišlije kao još jednu “skupu investiciju” koja ih je i “podelila” imaju zaštitne ograde na niškim bulevarima, koje su plaćene više od 450.000 evra, a za koje su konkurenti tvrdili da je tender bio “namešten”.

O mnogim drugim projektima, takođe vrednim i plaćenim novcem građana, oni ne mogu mnogo da vide i čuju, jer KLER na pitanja Južnim vestima ne odgovara.

Ono što decenijama čekaju, a što je nedavno i gradonačelnica na zvaničnoj stranici na Fejsbuku podelila kao “reklamu SNS-a” je brza pruga od Beograda do Niša, ali je rok za to tek 2029. godina, do kada bi Nišlije trebalo da dočekaju i konačno izmeštanje pruge iz grada koje donosi brojne probleme.

A dok se sve investicije ne realizuju, građanima ostaju fabrike koje je, kako je Vučić prebrojao – 8 doveo u Niš i najavio nove, a koje dobijaju milione subvencija, dok radnici u njima rade za plate ispod proseka, ali njima finansiraju i projekte koji gotovo uvek kasne, a često ih prate i rekonstrukcije tek rekonstruisanog ili višegodišnje odlaganje.

---

Investicije u Čačku zarobljene u obećanjima političara

Na desetine je primera predizbornih obećanja i u Čačku u kojima su lokalni političari i kandidati za odbornike i gradske funkcionere najavljivali gradnje raznih objekata od javnog interesa, a da ono što je obećano nije izgrađeno, dok je novac građana u ogromnim iznosima potrošen.

Kao takvi primeri u Čačku su i pokriveni bazen I čuvena Ulica broj 10. Bazen je sam po sebi važan za Čačak kao sportsko-rekreativni objekat, dok je Ulica broj 10 značajan projekat kojim bi se oslobodio centar grada, preusmerio saobraćaj kroz deo sa manjom gustinom stambenih objekata i značajno smanjilo zagađenje.

Ideja za gradnju pokrivenog-zatvorenog bazena toliko je stara da se njom već bave profesionalni istoričari.

Početkom oktobra 1975. lokalna vlast je uz prigodnu svečanost postavila kamen temeljac za gradnju otvorenog olimpijskog bazena u Čačku i tada je najavila i moguću gradnju zatvorenog bazena. Nakon dve godine gradnje, 12. jula 1977. u okviru proslave tadašnjih julskih praznika, puštena su u rad, na opšte zadovoljstvo građana, dva savremeno urađena bazena u neposrednoj blizini Gradskog atletskog stadiona, u rekreativnom centru „Mladost“ kraj Morave. Čelnici lokalne vlasti (političari) i na ovoj svečanosti najavli su skori početak gradnje i zatvorenog bazena. Ali ne samo oni… – kaže istoričar Goran Davidović, zaposlen u Istorijskom arhivu u Čačku.

Nakon 5 godina rada javljaju se i prvi problemi na otvorenom bazenu. Upravnik bazena Dušan Bošković je za “Čačanski glas“ 1983. izjavio:

Gornji deo velikog bazena potonuo je za pet centimetara. Uzrok tome je „nepovoljna konfiguracija zemljišta“.

Tada i najavljuje izgradnju zatvorenog bazena, ukazujući na prednost lokacije Ovčar Banje.

U planu je izgradnja zatvorenog bazena. Zbog velikih troškova zagrevanja vode, umesto u Čačku, kako je to ranije predviđeno, on će biti podignut u Ovčar Banji, u blizini izvora tople vode. Ovaj bazen biće olimpijskih razmera, ukoliko za to bude sredstava – rečeno je tada.

Ista praksa je nastavljena nakon uvođenja tzv. višestranačja, od 90-ih godina 20. veka, pa do današnjih dana.

Izgradnja zatvorenog bazena u Čačku počeće u martu sledeće godine – objavio je Tanjug polovinom decembra 2012. godine izjavu tadašnjeg člana Gradskog veća u Čačku Ostoje Mijailovića, sadašnjeg predsednika beogradskog KK Partizan.

Mijailović je rekao da će izgradnju bazena finansirati Azerbejdžan, a ukoliko bude potrebe, deo sredstava obezbediće i lokalna samouprava.

Od tada do danas napredovala je politička i poslovna karijera Mijailovića, ali ne i obećana gradnja bazena.

Naredne 2013.godine tadašnji gradonačelnik Čačka Vojislav Ilić predstavio je podebeo građevinski projekat za gradnju zatvorenog bazena koji je uradio CIP. Izradu projekta platilo je tadašnje Ministarstvo građevinarstva i urbanizma.

Zatvoreni gradski bazen je davni san građana Čačka. Realizacija ovog projekta, uz planiranu rekonstrukciju gradske košarkaške hale, biće kruna svih ulaganja u sportske sadržaje. Za zatvorene gradske bazene urađeno je i vizuelno rešenje, a budžetom grada za ovu godinu su planirana sredstva u iznosu od 12 miliona dinara za izradu projektno-tehničke dokumentacije – rekao je Milan Bojović, tadašnji pomoćnik gradonačelnika Čačka u avgustu 2020. godine.

I od toga nije bilo – ništa. Sve do novog obećanja, a ono je stiglo od aktuelnog gradonačelnika u novembru prošle godine.

Mislim da ćemo na proleće, najkasnije na leto, početi i gradnju zatvorenog bazena sa svim sadržajima. Projekat se u međuvremenu proširio, više nije 7.500 kvadratnih metara, već skoro 10.000. Razlog je što smo videli da nam treba još sadržaja, pre svega manja kupališta, brčkališta za mališane… Bazen će imati i druge sadržaje, za skokove u vodu, za ronjenje na dah, sve to zahteva posebne standarde… Nadam se da ćemo za godinu i po imati jedan od najlepših bazena u Srbiji – rekao je Todorović.

Gradnja, iako je i od te najave prošlo skoro godinu dana, još nije ni počela.

---

Rekonstrukcija Tržnice kragujevački “Skadar na Bojani”

Gradska Tržnica izgrađena 1929. godine u Kragujevcu jedan je od najlepših objekata u tom gradu. Ipak, rekonstrukcija polako ulazi u četvrtu godinu, a završetak radova nije ni na vidiku.

JKP “Šumadijaˮ sada najavljuje novu javnu nabavku za nastavak radova na rekonstrukciji matične zgrade koja će biti raspisana polovinom septembra, a kada je reč o nesuđenoj podzemnoj garaži, odnosno sadašnjem podzemnom poslovnom prostoru, donet je nov urbanistički projekat. Separat za izmenu ovog projekta još nije naručen, a tek tim izmenama biće predviđeno uklanjanje “bunkeraˮ (kubusa), što se za sada ne zna kada će biti.

Rekonstrukcija Tržnice bila je poverena firmi “Eurodamusˮ iz Beograda, a iz odgovora koji je JKP “Šumadijaˮ dalo “Glasu Šumadijeˮ na pitanje da li će beogradska firma platiti neke penale, s obzirom da je u Ugovoru o izvođenju radova postojao član koji je izvođač radova dužan da plati naručiocu ako ne završi radove u ugovorenom roku, prozilazi da “Eurodamusˮ nije kriv što radovi na rekonstrukciji kasne sada već više od dve i po godine, što se deo zida matične zgrade Gradske tržnice srušio, a ugrozila stabilnost i cele zgrade, što su izgrađeni “bunkeri“ na obodu Malog Parka I, konačno, što je cena radova na rekonstrukciji narasla za skoro dva miliona evra.

A ko je kriv što će rekonstukcija ovog Skadra pored Lepenice Kragujevčane koštati skoro 5 miliona evra, očekuje se da utvrde policija i tužilaštvo.

---

Gde Vučić okom, Kragujevac skokom

Skupština grada Kragujevca je na hitnoj sednici 11. avgusta usvojila odluku o novom kreditu, nakon što je predsednik Aleksandar Vučić u posebnom obraćanju narodu rekao da je “besan na sebeˮ zbog kragujevačke Gradske pijace i nazvao vodeće u Kragujevcu “nesposobnimaˮ.

Usvojena odluka podrazumeva da se sa OTP bankom iz Novog Sada zaključi ugovor o kreditu od milion evra radi finansiranja završetka radova na objektu nadstrešnice Zelene pijace “Centarˮ, kao i da se za potrebe završetka rekonstukcije cele pijace izvrši dodatno finansiranje od 232 miliona dinara, odnosno oko dva miliona evra.

Na ovo su reagovale kragujevačke opozicione stranke – Stranka slobode i pravde, stranka Zajedno i Narodni pokret Srbije. Narodni poslanik i predsednik Gradskog odbora SSP Kragujevac Dalibor Jekić istakao je da je vrednost rekonstrukcije u odnosu na prvobitni iznos skoro duplirana, a Kragujevčani već skoro 1.200 dana nemaju Tržnicu.

Prodaja se obavlja u izuzetnim neuslovima, improvizovanim tezgama i ručnim frižiderima u ulicama pored Tržnice. Nikola Nešić, poslanik stranke Zajedno konstatovao je da završetak radova treba, zbog svojih nesposobnih kadrova, da finansira Srpska napredna stranka, a ne svi Kragujevčani iz kredita. Iz Narodnog pokreta Srbije rekli su da je Tržnica ogledalo nesposobnosti, nemarnosti i bahatosti gradske vlasti, a da su toga svesni i oni pa treba vaditi grumenje iz vatre.

Iako je za Sretenje u Kragujevcu Vučić najavio da će Tržnica biti završena do kraja godine, to se neće dogoditi, kao što je nepoznato i koliko će koštati.

---

U Bujanovcu i bez obećanja, investicije izostaju i u privredi

Pre infrastrukturnih investicija i političkih obećanja o kapitalnim ulaganjima, ekonomsko siromaštvo i nedostatak investicija gorući je i zajednički problem svih građana Bujanovca na multietničkom jugu Srbije, slažu se građani, ali i srpski i albanski političari.

Uprkos brojnim najavama i obećanjima centralnih vlasti, domaći, a pre svega strani investitori u širokom luku zaobilaze Bujanovac, gde etnički Albanci čine većinsko stanovništvo.

Mišljenja zašto je to tako su podeljena – od onog da država “vrši ekonomsku segregaciju” i namerno želi da dodatno devastira taj kraj kako bi Albance podstakla na iseljavanje, do toga da lokalna vlast, koju čine isključivo albanske stranke, “svojim neodmerenim izjavama” čini da investitori taj region percipiraju kao nestabilan i rizičan za ulaganja. Naravno, u tom kontekstu ne sme se zaboraviti ni blizina Kosova i Metohije.

Kao da je Srbija samo do Vranja, Bujanovac i Preševo su svi zaboravili – konstatuju građani u komentarima na Fejsbuk stranici Bujanovačkih.

I zaista, u susednim Vranju, Vladičinom Hanu i Leskovcu radi na desetina stranih kompanija.

Ragmi Mustafa, doskorašnji predsednik Nacionalnog saveta Albanaca, a sada savetnik prvog potpredsednika takozvane kosovske Vlade Besnika Bislimija, kaže da je u Bujanovcu „svesno zaustavljena privatizacija iz straha da neku od brojnih društvenih firmi slučajno ne kupi neki Albanac“.

Ipak, novi predsednik Koordinacionog tela za tri opštine juga Srbije Aleksandar Martinović rekao je da su investicije i otvaranje fabrika najvažniji deo politike Vlade i predsednika Vučića.

To važi ia za Bujanovac, Preševo i Medveđu i radićemo na dovođenju investitora i u ove opštine – kazao je Martinović.

Ipak, i pored brojnih obećanja zvaničnika pa i samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na krajnjem jugu ne samo što nema novih investicija, već se ništa nije uradilo na pokretanju ili privatizaciji tri preduzeća koja su godinama bila stožer privrednog razoja – Bujanovačke Banje, Klanice Jugokop i Gumoplastike. Potonje dve kompanije nalaze se u stečaju, dok Banja, tačnije Zavod za lečenje i rehabilitaciju radi, ali čeka odavno najavljenu privatizaciju.

Lokalni albanski političari smatraju da država namerno odlaže prodaju tih firmi zbog bojazni da se kao kupac ne pojavi neki albanski biznismen. Tu se posebno misli na Gumoplastiku čije se napuštene hale i upravna zgrada nalaze u centru Bujanovca na izuzetno vrednoj lokaciji.

Takvu teoriju potvrđuju i narodni poslanik Šaip Kamberi, ali i nekoliko lokalnih biznismena sa kojima su razgovarali novinari Bujanovačkih.

Fatmir Hasani, funkcioner Kamberijeve Partije za demokratsko delovanje, seća se da je ta stranka posle 2016. podržala Vučićevu Vladu pošto je sadašnji predsednik Srbije obećao dovođenje investitora i otvaranje fabrike za oko sto radnika

Gumoplastika je u bivšoj SFRJ bila jedan od lidera u svojoj branši, a u stečaju je po drugi put od 2019. Iako je Vučić u nekoliko navrata najavljivao nalaženje investitora, od toga za sada nema ništa. Stečajni upravnik Robert Mitrović potvrdio je da ne postoji nikakvo interesovanje za firmu.

U februaru 2023. godine od obećanja predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić da će država pronaći investitora za bujanovačku Gumplastiku došlo se do toga da Opštinski odbor SNS u Bujanovcu sastanke održava “pod svećom“ u svom sedištu, u lokalu Gumoplastike, jer je firmi isključena struja zbog dugovanja. Kako saznajemo, radi se o dugu većem od pola miliona dinara

---

“Kad vam Vučić kaže…”

Sve je počelo u februaru 2019. godine, kada predsednik Vučić u Bujanovcu građanima i lokalnim privrednicima obećava da će klanica Jugokop, Gumoplastika i Bujanovačka Banja biti prioritetni projekti za Bujanovac. Pored toga, najavljuje tada da će pokušati da nekog investitora ubedi da u Bujanovcu otvori, kako je rekao, bar jednu malu fabriku. Međutim, kako vreme prolazi, taj entuzijazam ne prate stvarne akcije.

Tačno godinu dana kasnije, u februaru 2020. godine, predsednik Vučić opet posećuje Bujanovac i tom prilikom pitanje pokretanja Jugokopa ponovo odjekuje, ali nema konkretnih koraka ka ostvarenju cilja. U junu 2021. godine, tokom posete manastiru Prohor Pčinjski, Vučić ponovo najavljuje pokretanje Gumoplastike i prodaju Banje. Za razliku od prethodnih poseta, ovoga puta Jugokop nije spomenut.

Da u opštini na čijoj se teritoriji nalazimo, opštini Bujanovac, obezbedimo opstanak. Da uradimo sve ono što smo izgubili u prethodnih 30 godina. Da ponovo pokrenemo u prostoru Gumoplastike fabričke pogone, da ljudi mogu da rade. Da ponovo Bujanovačka Banja bude mesto na kojem će se okupljati ljudi iz cele Srbije. Da ponovo naši mladi ljudi mogu da se zaposle ovde, da rade, žive i vide budućnost za sebe i za svoju decu – rekao je Vučić u manastiru Prohor Pčinjski.

Tokom posete Merošini u februaru 2022. godine ponovljena su obećanja o investicijama u Bujanovačku Banju, ali to nije donelo nikakvu promenu. Pokušaj da se ubedi turski investitor da otvori fabriku u Bujanovcu takođe nije dao rezultate, produbljujući sumnje lokalne zajednice u ostvarljivost tih planova.

Prilikom poslednje posete Bujanovcu, u martu 2023. godine, Vučić iznova najavljuje dovođenje bar jednog investitora u Bujanovac i kaže da će u toj fabrici raditi ljudi iz svih zajednica, ali ne precizira o kom investitoru se konkretno radi i kada bi do realizacije moglo da dođe.

---

Pola miliona evra dovoljno za pokretanje sa “mrtve tačke”

Miodrag Milković, direktor Veterinarske stanice u Bujanovcu, kaže da se do danas (avgust 2023.) nijedan investitor nije javio i da je stanje poražavajuće, jer su stočari prinuđeni da prodaju svoje životinje zbog niske cene mleka.

Novina je poražavajuća činjenica da stočari životinje prodaju zbog cene mleka koja je pala od 65 na 40 dinara i ne plaća se po nekoliko meseci. Bojim se da je vrlo teško pokrenuti klanicu ponovo, niko se nije javio od investitora, mada sam nezvanično saznao da su se u poslednja dva meseca pojavile dve ponude, ali ništa više o tome ne znam, jer je firma u stečaju i u vlasništvu Republike Srbije – kaže Milković.

On ističe da se eksperti iz različitih oblasti slažu da je za pokretanje proizvodnje u „Jugokopu“ potrebno samo 470.000 evra. Prema njegovim rečima, uz modernu opremu, 50 radnika bi moglo da ostvari polovinu proizvodnje koja je postignuta u najboljem periodu „Jugokoopa“ osamdesetih, kada se skoro čitava proizvodnja izvozila u Evropu. Planirani kapaciteti Klanice su 16.500 junadi ili 200.000 jaganjaca godišnje.

Odluka o budućem statusu Jugokoopa, kako kaže, zavisi od državnih organa. Pokretanje proizvodnje mesa imalo bi imalo pozitivan uticaj na lokalnu ekonomiju stvaranjem 50 novih radnih mesta i podsticanjem rasta stočnog fonda ne samo u Bujanovcu i Preševu, već i šire. Jugokoop je ušao u stečaj 2010. godine sa 83 zaposlenih.

Iako radi punim kapacitetom kao jedinstveno lečilište u Srbiji prirodnim gasom i blatom, Bujanovačkoj banji potrebne su investicije. Prodaju banje zvaničnici najavljuju godinama unazad, ali od toga za sada nema ništa. Jedan od direktora Nenad Mitrović potvrđuje da i dalje nema zainteresovanih investitora.

Jedina novina je da je na zahtev republičke Direkcije za imovinu urađena procena vrednosti. Procenjeno je da objekti vrede 1,6 miliona evra – kaže Mitrović.

Vučić je tokom svojih poseta regionu meštanima obećavao i asfaltiranje puteva u seoskim sredinama i jedino ta obećanja su za sada bar u tom delu Srbije ostvarena. Delimično.

*Potreba građana južno od Beograda je da imaju svoju nacionalnu mrežu. Ovaj tekst nastao je u okviru te inicijative koju čine medijske kuće Južne vesti, Ozonpress, Glas Šumadije i Bujanovačke.