Vozom od Beograda do Niša 2 sata kraće nego 1884.

Pre 131 godinu, 4. septembra 1884. godine, kada je pošao voz od Beograda ka Nišu prvi put su se začule mašinske pištaljke i zahuktala lokomotiva kroz moravske krajeve, a 15. septembra iste godine, na današnji dan, na ovoj relaciji uspostavljen je redovni saobraćaj.  

Prvi voz ka Nišu je sa beogradske stanice pošao u 5:30 i 238 km, uz 23 stanice, prešao za 7 sati i 30 minuta. Vožnja je protekla svečano, a voz na svakoj stanici dočekivan sa oduševljenjem. Uz sav tehničko-tehnološki razvoj, za proteklu 131 godinu, pod uslovom da nema kašnjenja, dužina putovanja skraćena je samo za 2 sata.

Zato se mnogima čini da današnji vozovi nisu daleko odmakli od onih od pre više od jednog veka. Kašnjenja na „južnoj pruzi“ su svakodnevna, a brzina putovanja povećana samo neznatno.

Zašto je to tako, koliko je ulagano u prugu poslednjih godina i da li se planiraju investicije nismo saznali jer nam na pitanja poslata pres službi „Železnica Srbije“ nije odgovoreno.

Na sajtu „Železnica Srbije“ piše da je znatan deo pruge i postrojenja na mreži uništen tokom bombardovanja Srbije 1999. godine.

Razvoj i modernizacija započeta tokom devedestih naglo je usporena i prekinuta u ovom periodu, Tragovi ovih događaja prikazani su kao ratna šteta – piše na sajtu.

Danas mreža pruga „Železnica Srbije“ iznosi 4.347 km od čega je elektrificirana samo trećina, odnosno 1.387 kilometara.

Studenti putuju iako su nezadovoljni uslovima

Danas su u vozovima najčešći putnici studenti, uglavnom zbog pristupačne cene karte, a kako neki kažu, i dobrog druženja.

Studentkinja iz Jagodine Andrijana Nikolić, koja voz koristi za putavanja do Niša gde studira naglašava da je prevoz vozom jeftniji, ali da su uslovi za putovanje često zaista loši.

Dešava se da na stanici čekam i po dva sata. Vagoni su uglavnom puni i nemam gde da sednem. Voz mi jeste  pristupačniji, ali ponekad je stvarno teško gurati se sa ljudima 3 sata zbog 100 kilometara – kaže Andrijana.

Njen kolega Milan Jovanović iz Niša žali se na neljubaznost radnika.

Pozvao sam stanicu i pitao koliko voz kasni. Rekli su mi sat vremena. Nakon sat vremena pozvao sam opet i pitao da li kasni još više da ne dolazim na stanicu zbog kiše. Rekli su da stiže i otrčao sam na stanicu. Čekao sam još sat vremena. Pitao sam šaltersku službenicu zašto me nije obavestila i o novom kašnjenju, a ona mi je spomenula majku i zatvorila prozorčić – prepričava Milan.

Dodaje da je retkost voziti se u vozu sa grejanjem, toaletom koji radi i mestom gde je moguće oprati ruke. Studenti koji su imali prilike da vozom putuju po celoj zemlji smatraju da prema putnicima postoje „dvostruki aršini“.

Velika je razlika između vozova koji voze severno i južno od Beograda. Neki kažu: „Što južnije, to tužnije.“ To je, nažalost, istina u ovom „šinskom saobraćaju“. Vozovi od Beograda ka Novom Sadu ne kasne i čisti su – priča Aleksa Nenadović, student iz Jagodine.

Oni se pitaju kako je moguće da se u 21. veku vozovi na pojedinim deonicama kreću brzinom prosečnog bicikliste.