Osuđenik KPZ-a: „Heroin je đavo na zemlji“

Nakon 15 godina konzumiranja heroina, dva predoziranja, nekoliko hapšenja i višegodišnje robije, osuđenik niškog zatvora Aleksandar iz Vranja kaže da je heroin najveće zlo koje ga je snašlo u životu.

U pauzi slikanja ikona u zatvorskoj crkvi, Aleksandar nam priča kako je, robujući ulici i porocima, izgubio mnogo toga i završio kao osuđenik.

Sa četrdesetak godina, on je višestruki povratnik, nekoliko puta osuđivan za krađu i razbojništvo, a i od 2007. godine robija zbog krađe.

Međutim, uzrok i posledica svih njegovih nedela, kako kaže, bila je droga, sa kojom se susreo kao vrlo mlad.

Počeo sam sa 18 godina, tako što sam upao u loše društvo, pa su me “vrbovali” oni kojima trebaju novi ljudi. Mislili smo da smo mangupi, zbog uličnog života ni srednju školu nisam završio, kad je došlo vreme da idem u vojsku, nisam otišao. Inače, mnogi koji smo sada ovde a imali smo problema s drogom, nismo išli u vojsku – kaže Aleksandar.

Devedesetih, u vreme njegove rane mladosti, kako tvrdi, bilo je relativno lako doći do droge, s obzirom da je i živeo blizu državne granice. Šverc je tada, kaže, cvetao, i droge je bilo u izobilju na ulicama, ali tvrdi da nikad nije dilovao već je kupovao samo za sebe i uski krug prijatelja.

Međutim, kako je novac za drogu trebalo svakodnevno nalaziti, išli su i u pljačke, a naš sagovornik je, kako sam kaže, zbog toga postao dobar u otvaranju brava.

---

Razorena porodica, umrli prijatelji

Tokom godina robovanja ovom strašnom poroku, sopstvenu porodicu je, kaže, uništio. Jedina svetla tačka u nimalo lakom životu su mu dva sina, od 19 i 16 godina.

Ipak, sa knedlom u grlu priznaje da ih gotovo ne poznaje, jer je poslednje decenije proveo što u zatvorima, što po bespućima Balkana kojima je lutao u potrazi za dobrom “kombinacijom”.

Ne znam da li sam, kada se sve skupi, godinu dana proveo sa sinovima – kaže.

Naš sagovornik konstatuje da je vremenom izgubio i prijatelje. Neki su ga napustili svojevoljno, dok je pola njih, prema njegovim rečima, “overilo”, odnosno umrlo od predoziranja.

---

„Ovde su nam se ukrstila bespuća“

Ostalo mu je još manje od godinu dana robije. Kada bude izašao, deca će mu biti dodatni motiv da se bori, ali on nije siguran kako će se snaći u spoljnom svetu.

Ne znam kako ću da se vratim na pravi put, biće teško da ostanem na njemu. Jednom sam nakratko izašao napolje i osećao sam kao da sam pao s Marsa – kaže Aleksandar.

Osim drugih osuđenika, sa kojima su mu se, kaže, ukrstila bespuća, ovde je upoznao i – veru. Trenutno oslikava zatvorsku crkvu, a mir traži i u Svetom Pismu.

Vera u Boga mi je mnogo pomogla jer ljudi nisu mogli. Iako mi je bila potrebna pomoć i želeo sam je, kad pređeš određenu granicu čovek više ne može da pomogne – kaže on.

Heroin, s kojim se dve decenije borio i zbog kojeg je puno toga izgubio, Aleksandar je prepoznao kao svog đavola.

---

„Kad sam uzeo mišomor, kao da su me uključili u struju“

Osim heroina, Aleksandar je konzumirao gotovo sve moguće droge – od marihuane, preko lekova za smirenje – apaurina i bensedina, do kokaina i kaptagona, koga, kaže, koriste mudžahedini kada idu u rat.

Često su, u svojim “štekovima”, odnosno stanovima, konzumirali i “aki-taki”, odnosno “nišku drogu” – pivo i artan – lek koji se koristi za lečenje Parkinsonove bolesti.

Međutim, naročito pamti osećaj kada je heroin pomešao sa – mišomorom.

Ubo sam se tada u nogu, i narednih 15 minuta sam se tresao kao da sam stavio ruku u šteker. Međutim, posle toga nisam krizirao, ali “filing” nije dobar kao heroinski. Zapravo, heroinski “filing” je lep, a ne dobar. Nije uvek dobro sve ono što je lepo – zaključuje Aleksandar.

Dvaput se predozirao i bio “jednom nogom u grobu”. Drugi i, na sreću, poslednji put, bio je sredinom devedesetih kada se probudio na Urgentnom odeljenju u Vranju prekriven čaršavom, odakle je pobegao kroz prozor.

Bilo je to, priseća se, na Spasovdan.