Kako zaštiti ljude od nepogoda

Istarživanje je nastalo u produkciji BIRN Srbija. Autori: Nikola Lazić, Uroš Urošević, Biljana Pavlović, Zoran Maksimović, Zoran Kosanović, Dragan Gmizić i Peđa Obradović.

Sistem za reagovanja u vanrednim situacijama u Srbiji, za koji nadležni kažu da je godinama „bio u prašini“, polako počinje svoju obnovu koja će prema procenama trajati sledećih nekoliko godina. Dok se to ne desi gradjanima preostaje da se uzdaju u višu silu.

Očajni Momčilo Pavlović iz sela Obrve kod Kraljeva, rukama se hvata za glavu gledajući u vodu koja je opkolila selo.

– Sve što smo posejali, voda nosi – kaže Momčilo, objašnjavajući u kameru TVB92 da svi stanovnici sela žive od poljoprovrede.

Njegov komšija, Stanimir Stanković, kroz suze kaže da ne zna koliko stoke je udavljeno, dok sa unukom pokušava da zauzda jedan od potoka, vadeći granje i smeće iz zapuštenog odvodnog kanala.

– Sedamdeset mi je jedna godina. Bilo je ovde poplava i ranije, stalno voda nadolazi, ali nikad nije bilo ovako – kaže on.

Obrve su samo jedno od stotina naselja u istočnoj, južnoj i centralnoj Srbiji koji se punih pet meseci suočavaju sa poplavama ovog proleća, karakterističnog po obilnim kišama. Opštine Negotin i Zaječar na istoku, Kraljevo, Kruševac, Knić, i prigradske opštine prestonice Srbije, Beograda, u centralnoj Srbiji, kao i Vranje, Leskovac i Aleksinac na jugu zemlje, trpe najveću štetu.

Ugrožena mesta posetio je krajem aprila i predsednik Srbije, Boris Tadić, koji je u Leskovcu iskoristio priliku da održi bukvicu nadležnima, ali i građanima.

– Zahtevam da budu kažnjeni oni koji su trebali da čiste [odvodne…] kanale a to nisu radili. Naravno deo odgovornosti snose i građani koji su se nemarno odnosili prema odvodnim kanalima – rekao je Tadić.

U ime Vlade Srbije, ministar za trgovinu, Slobodan Milosavljević, najavio je istragu zašto neki odvodni kanali ne funkcionišu na područjima koji su pogođeni teškim poplavama.

– Drugi put za nekoliko godina se ogromne štete pričinjavaju ovom kraju i naprosto odgovorni moraju za to da odgovaraju – rekao je Milosavljević 25. aprila.

Poplave sa kojima se suočava zemlja, istovremeno, do krajnjih granica testiraju kapacitete Sektora za vanredne situacije MUP Srbije i lokalnih štabova civilne zaštite, čiji je zadatak da pruže prvu pomoć građanima pogođenim elementarnim nepogodama.

Sistem, koji je dugo godina bio potpuno zapušten, samo što je zakoračio u reformu, i njegova obnova praktično tek predstoji.

– Postoji manjak ljudi, i postoji potreba da se oprema obnovi – konstatuje za BIRN Pedrag Marić, načelnik Sektora za vanredne situacije MUP Srbije.

Prema zvaničnim podacima iz 2009. godine, vatrogasno spasilačke jedinice, štabovi civilne zaštite i druge hitne služne reagovale su preko 25.000 puta, a godišnje između 80 i 90 ljudi strada u vanrednim situacijama.

Sa tim izazovima na kraj pokušava da izađe sistem u koji poslednjih dvadesetak godina nije ulagano, pa se ljudstvo osipalo, a oprema ozbiljno zastarela.

– Dok nismo dobili novi Zakon o vanrednim situacijama 29. decembra prošle godine, funkcionisali smo po zakonima iz sedamdesetih godina, prema kome ja u kancelariji treba da imam sliku Josipa Broza Tita – kaže Marić, slikovito prikazujući poziciju sa koje je 2008. godine u reforme krenuo sistem zaštite i spasavanja.

– To je bio zastareo sistem sa koga je trebalo prvo ukloniti prašinu – dodaje on.

Nedostatak ljudi i tehnike, nedovoljna obučenost angažovanih u sistemu za borbu sa posledicama vanrednih situacija i hroničan nedostatak novca ostaju glavni problemi sa kojima se suočavaju nadležni u Sektoru za vanredne situacije. Međutim, uz pomoć međunarodnih organizacija, ali i zakonskih rešenja koje obezbeđuju formiranje intergisanog sistema zaštite i spasavanja, kao i bolje finansiranje u budućnosti, svetlo na kraju tunela počelo je da se pojavljuje. U saradnji sa drugim državama, započeti su programi obuke, počeli su da stižu prvi kontigenti nove opreme dok test, na kojem se zbog poplava našao sistem zaštite i spasvanja, pokazuje da uloženo počinje da daje rezultate. Ipak, nadležni navode da će proći barem još nekoliko godina dok sve ne legne na svoje mesto, naročito na lokalnom nivou pošto, iako ih sada karakteriše problem sa izlivanjem voda, svaki deo Srbije trpi specifične rizike po imovinu i građane.

IZGRADNJA NOVOG SISTEMA

Srbija je jedna od poslednjih evropskih zemlja koja još nije uvela jedinstveni broj telefona „112“, za poziv svim hitnim službama u vanrednim situacijama. Rok za njegovo uvođenje u zemlji koja se svakog proleća bori sa poplavama, a leti sa velikim požarima, davno je istekao.

Ipak, radovi na izgradnji ovog centra počelu su krajem aprila, na placu koji je u Novom Beogradu još devedesetih godina namenjen za izgradnju vatrogasne stanice koju ova najnaseljenija opština u Srbiji, uopšte nema.

– Očekujem da građani Beograda prvi dobiju mogućnost da vatrogasce, hitnu pomoć, policiju i druge službe dobije pozivanjem na jedinstveni broj 112 – najavljuje Marić.

U budućoj zgradi na Novom Beogradu, pored službe „112“, nalaziće se i Štab za rukovođenje vanrednim situacijama I dugo očekivana novobeogradska varogasna stanica, Komandno-administrativni centar biće smešten u četvorospratnoj zgradi dok će u drugom delu objekta biti garaža i prostorije za dnevni i noćni boravak vatrogasaca-spasilaca. Prostorom će dominirati toranj visok 25 metara koji će se koristiti za uvežbavanje intervencija na visini.

Prema Marićevim rečima, uspostavljanje ovog sistema je izuzetno skupo, ali to nije jedini izdatak na koji zbog unaprađenja sistema reagovanja u vanrednim situacijama, Srbija treba da se spremi.

– Katastrofalni događaji iz 2005. godine pokazali su u kakvom je stanju sistem zaštite i spasavanja- objašnjava on.

Katastrofalne poplave u vojvođanskom gradiću Jaša Tomić 2005. godine, kada je izliveni Tamiš napravio do tada nezabeleženu štetu, i tragedija autobusa iste godine, koji se srušio u Tisu sa mosta kod Žablja, takođe u Vojvodini, naterali su vlasti u Srbiji da se pozabave ovim do tada potpuno zapostavljenim sektorom.

U Jaši Tomiću, voda je te godine srušila preko 150 kuća, i poplavila na hiljade hektara oranica, a štabovi civilne zaštite,čak i uz pomoć jedinica Vojske tadašnje Srbije i Crne Gore i MUP Srbije, pokazali su se slabo obučenim i neefikasnim da smanje štetu.

Sa druge strane, specijalni timovi Vojske i Žandarmerije MUP Srbije više od mesec i po dana tragali su za telima nastradalih u saobraćajnoj nesreći autobusa koji se srušio u Tisu, produžavajući agoniju porodica i prijatelja 23 putnika, od kojih je spašeno svega sedam.

Međutim, bilo je potrebno da prođu pune tri godine pre nego što je postignut politički konsenzus o tome kako će izgledati novi sistem zaštite i spasavanja i još puna godina do usvajanja Zakona koji predstavlja osnov za reforme, tačnije, „skidanje prašine“ koje bi ubuduće trebalo da omogući efikasniji sistem zaštite građana od elementarnih nepogoda kao što su požari, poplave i zemljotresi. Zakon na snagu stupa u julu ove godine.

Novim zakonom, kaže Predrag Marić, postavljena je osnova i obezbeđeni su uslovi za bolje finansiranje službe kojoj je potrebna temeljna obnova.

– Zakonom je predviđeno postojanje posebnog budžeta za ovu oblast, što će bitno popraviti uslove u koje radimo. U buduće, možemo da računamo na budžet od oko tri miliona evra godišnje – kaže Marić za BIRN.

Sistemu civilne zaštite u nekadašnjoj SFRJ, država je pridavala veliku pažnju. Vežbe masovnih razmera u kojima je učestovovalo i civilno stanovništvo redovno su se održavale, a velike sume novca odvajane su u obnavljanje opreme koja je u značajnoj meri proizvođena u samoj zemlji.

Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina, civilna zaštita u Srbiji polako je zapostavljana, sve dok događaji iz 2005. godine na najdramatičniji način nisu pokazali potrebu da se hitno reaguje.

– Sada mogu da kažem da se obrisi sistema naziru, iako nam je ostalo još mnogo posla – konstatuje Predrag Marić.

Novim zakonom, kaže on, postavljena je osnova za uspostavljanje integrisanog sistema zaštite i spasavanja od vanrednih situacija. Upravljanje je stavljeno pod ingerenciju MUP Srbije, gde će preći svih 540 pripadnika Sektora za vanredne situacije koje funkcioniše u okviru Ministarstva odbrane.
Sektor za vanredne situacije MUP Srbije dobio je novom organizacijom četiri uprave: za prventivnu zaštitu, vatrogasno spasilačke jedinice, upravljanje rizikom, civilnu zaštitu, kao i Nacionalni trening centar za vanredne situacije.

U procesu formiranja su regionalni timovi za brzo reagovanje, a posebna odeljenja formirana su na nivou lokalnih samouprava, za prevetivnu zaštitu, vatrogasno spasilačke jedinice, krizne situacije i civilnu zaštitu.

– Glavna promena je što su predsednici opština i gradonačelnici sada glavnokomandujući lokalnim štabovima. Time smo obezbedili njihovu punu odgovornost pred građanima za reagovanje u vanrednim situacijama – objašnjava Predrag Marić.

Zamenik gradonačelnika, obavlja dužnost zamenika štaba, a članovi gradske uprave i službi, imaju dužnosti pomoćnika za logistiku, veze, obezbeđenje materijalno tehničkih sredstava i obavljaju dužnosti kurira – vozača.

Sledeći korak je, prema Marićevim rečima, usvajanje Nacionalne strategije za zaštitu, spasavanje i pružanje pomoći, gde će biti pobrojani svi rizici koji prete građanima, na bazi iskustava poslednjih 20 godina.

– Biće pobrojani rizici poput požara, poplava, zemljotresa, terorističnih akata… Kojim redosledom, ja to u ovom trenutku ne znam, ali znam da ćemo Strategiju dobriti do kraja godine – kaže on.

Marić posebno ističe pomoć koju su lokalne samourpave dobile od američke agencije USAID, koja je u oko 80 opština pomogla edukaciju predstavnika lokalne zajednice.

Oni su do sada prošli nekoliko nivoa seminara i kurseva, a po završetku programa, lokalna samouprava je u obavezi da izradi svoje studije i planove bezbednosti. Izradu takvog dokumenta nalaže i novi Zakon a u pojedinim opštinama kažu da će studiju završiti do kraja godine.

NIŠ: RUSI DOLAZE

Grad Niš, regionalni centar juga Srbije biće prvi grad u Srbiji koji će imati Strategiju bezbednosti. Njen cilj je da definiše rizike i načine reagovanja u vanrednim situacijama.

Izrada Strategije bezbednosti počela je u aprilu 2009. godine kada je potpisan Memorandum o razmevanju između Grada Niša i Development Alternatives Inc. (DAI), Implementacionog partnera Programa za planiranje i reagovanje u kriznim situacijama i jačanje ekonomske sigurnosti (PPES).

– Početna ideja je bila da se sagleda samo bezbednost u vanrednim situacijama ali pojam bezbednosti danas poprima šire značenje, te se ne misli samo na neposredne opasnosti koje ugrožavaju život građana već i na ekonomsku, socijalnu i ekološku bezbednost – kaže profesorka niškog fakulteta zaštite na radu Vesna Miltojević.

Prema njenim rečima, ako postoji bezbednost u ove tri oblasti, „lako je izbeći opasnosti iz vanrednih situacija“.

– Gradovi u Srbiji, pa i Niš, suočavaju se sa rastom nezaposlenosti, porastom kriminala i agresije, pa se bezbednost javlja kao prioritet lokalne samoprave – kaže za BIRN gradonačelnik Niša Miloš Simonović.

On objašnjava da je strategijom planirano da Niš dobije štabove za vanredne situacije, mobilne eko-toksikološke jedinice, civilnu zaštitu, situacioni centar i višenamenski poligon za obuku, ali i helikoptersku jedinicu za hitan odgovor na udese i poligon za uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstava.

Profesorka Miltojevich, koja je i koordinator za pisanje Strategije bezbednosti, naglašava da je
podizanje svesti građana o bezbednosti, najvažniji zadatak.

– To konkretno znači da ja živim u zgradi od deset spratova a da su nam protivpožarne stepenice zatrpane starim veš mašinama, i da nemamo ni jedno crevo ni hidrant u samoj zgradi – kaže ona.

Nišu je namenjena ključna uloga u vanrednim situacijama ne samo u Srbiji već i u čitavom regionu zapadnog Balkana, pošto će postati sedište regionalnog Centra za vanredne situacije koji nastaje kroz bilateralni sporazum srbije i Rusije, koji su 20. oktobra u Beogradu, prilikom posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, potpisali srpski ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu.

– Formiranje baze imalo je razna tumačenja poput onog da je to ruska vojna baza, ali to ni iz daleka nije istina – kaže Predrag Marić.

On objašnjava da se radi o bazi gde očekuje i prisustvo nekih evropskih i zemalja regiona, a cilj joj je brza reakcija u bilo kojoj zemlji regiona, u slučaju elementarnih nepogoda.

Kako su vlasti u Moskvi i Beogradu objasnili u oktobru prošle godine, ruska tehnika svake godine angažovana je na gašenju požara koji leti pogađaju zemlje regiona, a njeno stacioniranje u Nišu trebalo bi da ubrza reakciju i operacije učini jeftinijim.

Dolazak prvih ruskih letelica u Niš, Predrag Marić najavljuje za predstojeće leto.

Vranje: ostaci rata

Južna Srbija, oblast na samoj administrativnoj liniji sa Kosovom, i deset godina po okončanju sukoba na Kosovu i opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, trpi ozbilje posledice ratova.

Od 2000. godine do danas, od posledica dejstva neeksplodiranih ubojnih sredstava (NUS) zaostalih od NATO bombardovanja 1999. i oružanih sukoba na jugu Srbije godinu dana kasnije, u opštini Bujanovac poginulo je sedmoro civila dok je 23 lakše ili teže povređeno.

Nadležni upozoravaju da se na terenu nalazi još neeksplodiranih ubojnih sredstava, ali o kojoj količini se radi niko ne može da precizira. Do sada su specijalne jedinice policije i vojske uništile oko 7.000 NUS, od čega 12 kasetnih bombi.

Ali Aslani, načelnik lokalnog Odseka za vanredne situacije u Bujanovcu, kaže da na teritoriji ove opštine na granici sa Kosovom, postoje najmanje četiri lokakacije sa neeksplodiranim kasetnim bombama, i tri obeležena minska polja.

– Ta mesta su ograđena i obeležena znacima upozorenja, ali ne znamo koliko tačno takvih bombi ima. Takođe sumnjamo da na teritoriji Bujanovca ima još mnogo neotkrivenih minskih polja – kaže Aslani.

– Veoma često neeksplodirane mine i projektile prijavljuju meštani sela u okolini Bujanovca, lovci, drvoseče i sakupljači pečuraka i lekovitog bilja, što i jesu najugroženije kategirije građana – kaže on.

Kasetna bomba je vrsta municije koja po ispaljivanju izbacuje veliki broj manjih projektila i upotrebljava se kao protivpešadisko naoružanje jer pokriva veliku površinu. Takvi zaostali projektili predstavljaju veliku opasnost za ljude.

Emil Jeremić, regionalni direktor Norveške narodne pomoći (NPA) za Jugoistočnu Evropu, kaže da će ta organizacija uskoro početi projekat uklanjanja kasetnih mina na 4,3 kvadratna kilometara na jugu Srbije.

– Naša organizacija se posle bombardovanja već bavila ovim poslom, a nadam se da ćemo u narednih mesec ili dva dobiti dozvolu donatora, norveškog Ministarstva inostranih poslova za početetak projekta –
Jeremić kaže da je vrednost trogodišnjeg projekta 3 milona evra, i da će u njemu učestvovati specijalističke ekipe iz regiona.

Prema podacima kojima raspolaže NPA, na Srbiju je tokom NATO kampanje bačeno 37.000 kasetnih bombi.

– Prema našim podacima, na teritoriji Srbije ostalo je oko 2.500 neeksplodiranih kasetnih bombi, koje predstavljaju veliku opasnost za stanovništvo – kaže Jeremić.

– Takva municija pala je na površini od 15 kvadratnih kilometara, od toga na 4,3 na jugu Srbije, što znači da je ovaj region veoma ugrožen – dodaje on.

Ali Aslani iz Odseka za vanredne situacije objašnajva da se, kada neko prijavi neekpodiranu municiju odmah obaveštavaju policija, vojska, vatrogasna brigada i ekipa Hitne pomoći, koji svi zajedno dolaze na teren.

– Ministarstvo odbrane odmah pošalje ekipu koja uklanja municiju, uz asistenciju ostalih službi, sa kojima imamo izvanrednu saradnju – kaže Aslani.

– Ukoliko ekipa Ministarstva iz Beograda ne može da dođe istog ili narednog dana, onda pronađena ubojna sredstva uklanjaju ljudi iz Žandarmerije – objašnjava on.

On ističe da Odsek za vanredne situacije dosta polaže na edukaciju stanovništva o opasnostima koje vrebaju od neeksplodiranih mina i municije.

– To što radimo ima efekta jer svih sedam osoba poginulo je od dejstva neeksplodiranih mina još tokom 2000. i 2001. godine – dodaje Aslani.

Po dve osobe poginule su od posledica eksplozije kasetne bombe i nagazne mine, dok je troje ljudi stradalo od protivtenkovske mine.

Poslednja nesreća od NUS dogodila se 2003. godine kod bujanovačkog sela Dobrosin, na samoj liniji razdvajanja sa Kosovom. Ovo selo poznato je po tome što je u njemu zvanično formirana OVPMB.

Posle toga, 2008. umalo je izbegnuta tragedija kada je jedan čovek svojim traktorom ušao u neobeleženo minsko polje, takođe kod Dobrosina.

– Srećom, primetio je minu koja je virila iz zemlje. Kasnije smo na tom mestu pronašli 18 protivpešadijskih mina i obeležili taj prostor – kaže Aslani.