Niš ima najzagađeniji vazduh i ustanove koje greju na ugalj čiji kvalitet niko ne kontroliše

Dišemo ono što ložimo, ali da niko ne kontroliše kvalitet uglja i mešavina koje se prodaju kao ugalj, a zagađuju vazduh – prvi je javnost upozorio direktor „Petnice“ Vigor Majić. Veći potrošači uglja nepoznatog kvaliteta u Nišu, gradu sa često najzagađenijim vazduhom, jesu i dve javne ustanove, Univerzitet i Medicinski fakultet. Međutim, ni oni od koga ugalj kupuju ne znaju šta tačno prodaju, jer ih propisi na to ne obavezuju, a da li država kontroliše one od kojih dolazi – rudnike, iz ministarstva ne odgovaraju.

Sa najzagađenijim vazduhom u Srbiji, često i na Balkanu, Niš je prethodnih nedelja bio prvi po izmerenim štetnim česticama u vazduhu.

Odakle toliko štetnih čestica u gradu koji više nije industrijski, objašnjenje nadležnih prethodnih godina bilo je – ložišta u domaćinstvima i javne institucije koje se i dalje greju na ugalj.

Najveća kotlarnica na ugalj u Nišu je u zgradi Banovine, a ove godine su za grejanje nabavili ugalj od firme Monicom, čiji komercijalni direktor Slaviša Stojković kaže su njima prodali „Soko kocku“.

Navodi da se već 30 godina bave prodajom uglja na veliko i malo i da su jedna od najozbiljnijih firmi u Srbiji, a o kvalitetu toga što prodaju kaže da ne zna mnogo, jer su adresa za to pitanje proizvođači, odnosno rudnici.

Da, vi zbog ovoga što se digla prašina pitate? Digla se malo buna, a ne zna se suština. Svaki rudnik ima svoj atest o kvalitetu, specifikaciju, a mi jeste da se bavimo ugljem, ali mi samo prodajemo njihov ugalj. Kupimo, skladištimo, sejemo ovde i prodajemo. Kupac prvenstveno traži kocku, mi ne možemo da damo, ako stoji mesec dana ona se usitni i mi to moramo da sejemo. Mi posedujemo te rudničke specifikacije, ateste i tako dalje, ali o kvalitetu morate da pitate rudnike, odnosno proizvođače. Mi ne proizvodimo i ne kopamo – objašnjava.

Stojković kaže da se najviše prodaje mrki ugalj za parno grejanje, iz Kolubare samo sušeni drveni, ali ponavlja da o kvalitetu nije pravi sagovornik, jer su oni samo prodavci.

Ipak, uverava da građani i ustanove znaju šta kupuju, jer mogu fizički da vide kako ugalj izgleda, a u atestu pročitaju šta o njemu piše.

Čuo sam to što se priča, to za Kolubaru ja mislim da nije tačno to za kućne potrebe, a za termoelektranu Obrenovac za to već verujem da postoji i da je tačno. Tamo dolazi ugalj sa nekoliko kopa oko Lazarevca i svi oni dolaze u mesto Vreoci, to je sušara i taj što ide za termoelektranu kako se iskopa, tako ide i tu postoji mogućnost da u njemu bude i gline, peska. Ovaj koji ide za industriju se pere. Taj sirovi ugalj na koji oni imaju primedbu, mi taj sirovi Kolubara i ne radimo, zato što je visoka cena i dok ga dovezemo to niko neće da kupi – kaže direktor.

Medicinski fakultet je prema dostupnim podacima već dve godine ugalj nabavljao od firme Energopromet, iz koje su novinarima tražili da pitanja pošalju na mejl, ali odgovore još nisu poslali.

---

„Šta se kao ugalj prodaje, to je stvar za policiju“

Gline i peska u uglju, na koji upozoravaju stručnjaci, nema u Aleksinačkom rudniku, tvrdi rudarski tehničar Ljubiša Stanojević, koji kaže da se 40 godina bavi ugljem, a trenutno je baš u Aleksincu gde su iskovanja stala posle velike nesreće pre 31 godine.

Stanojević ukazuje da se ranije ugalj trošio mnogo više, ali je sada zagađenje vazduha mnogo veće.

Neko mora da proverava da li je ugalj kvalitetan ili ne, a to da li neko prodaje nešto drugo kao ugalj, to je stvar za policiju. Ali ugalj sam po sebi ne šteti, nekada su naši stari davali ugalj svinjama da jedu, jer je sadržo i zdrave komponente. Ugalj treba da prodaju samo oni koji proizvode, da nema trećih lica, nakupaca, pa da ugalj kod nas tona košta 7, a na stovarištu 15, ali sve to ne rade rudari, proizvođači uglja, nego neko drugi i ugljarska mafija ne postoji od juče – napominje.

Kaže da se u Aleksinačkom rudniku nalazi najkvalitetniji ugalj za industriju, a da se lignit najviše koristi za termoelektrane i za široku potrošnju, jer ga najviše ima.

Sušeni lignit je dobar po kvalitetu, mada ovaj sirovi lignit nije dobar i treba najmanje jednu godinu da se suši da bi mogao da gori i daje tu kaloričnu moć. Ako se kupuje sirovi on ne može da se loži i ne može da daje tu toplotnu moć. E sad kvalitet je diskutabilan, da li ima mnogo blata ili gline u sastavu, da li je čist lignit, to bi morao da vidim ko šta kupuje, jer je to sve individualno – ističe Stanojević.

Pojašnjava i kako da ljudi sami procene kvalitet uglja – lignit se cepa kao drvo, pa mogu sekirom da ga odvoje.

---

Roba koja se masovno prodaje, a niko je ne kontroliše

Da u Nišu dišemo zagađen vazduh zbog loženja – potvrdili su i iz Instituta za javno zdravlje, a šta ložimo i kakvog je to kvaliteta ne zna se ni dve godine kasnije.

Na to prethodnih nedelja aktivno ukazuje direktor Istraživačke stanice „Petnica“ Vigor Majić, sa akcentom na ugalj i sve ono što se prodaje kao to gorivo.

Ko prodaje ugalj i ko kontroliše kvalitet toga što oni prodaju? Osnovna stvar koju bi država trebalo da uradi je da kontroliše kvalitet robe koja se masovno prodaje, a ugalj je nešto što se prodaje na stotine hiljada tona. Koliko ja znam – kvalitet toga niko ne kontroliše. Zašto se to ne kontroliše, a ako se kontroliše gde su ti podaci? – pita Majić.

Tržišnoj inspekciji u Nišu su ta pitanja upućena, a u odgovoru koji je dostavljen Južnim vestima iz Ministarstva trgovine odgovaraju da kvalitet uglja ne kontrolišu, kao i da postoje standardi koji nisu obavezujući.

Iako su se pitanja odnosila na ugalj koji je u slobodnoj prodaji, u odgovoru su pomenuli samo onaj za korišćenje u domaćinstvu.

Uslovi koje bi ugalj za korišćenje u domaćinstvu trebalo da ispuni nisu propisani posebnim tehničkim propisom u skladu sa Zakonom o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti. 28.04.2017.godine Institut za standardizaciju Srbije je objavio standard SRPS B.H1.001 – Čvrsta mineralna goriva – Ugljevi za upotrebu u domaćinstvu, kojim se, između ostalog, utvrđuju klasifikacija, zahtevi, ispitivanja, transport i skladištenje ugljeva koji se koriste kao čvrsta mineralna goriva u domaćinstvima.

Kao i drugi standardi koji nisu sastavni deo tehničkog propisa, ni pomenuti standard nije sa obaveznom primenom. Organi tržišnog nadzora, pa i tržišna inspekcija, ne vrše kontrolu usklađenosti sa standardima sa neobavezujućom primenom. Tržišni nadzor podrazumeva kontrolu usaglašenosti proizvoda sa zahtevima relevantnih tehničkih propisa – odgovaraju.

Majićeve tvrdnje o tome da ova inspekcija ugalj ne kontroliše odgovorom Ministarstva su delimično potvrđene, a njegovo pitanje je zašto ne ispituju kvalitet goriva, kao što kontrolišu kobasice, sir ili pekmez.

Zašto ugalj nije objekat kontrole, a prodaje se navodno legalno. Meni se čini da je on u toj sivoj zoni i da se prodaje bez dokumentacije, uvida u stvarni kvalitet i sastav. Mi sad možemo samo da poredimo podatke i vidimo da je situacija mnogo lošija nego pre 4 godine, a nisu se izgradile nove fabrike, nemamo više saobraćaja i onda je očigledno da se ono što se loži promenilo – pojašnjava Majić.

U Nišu jesu priznali da je vazduh zagađen zbog loženja, ali su ranije rekli da građani „lože svašta“, pa i smeće i gume.

Ipak, Majić napominje da su to retke situacije, a iako nema konkretne dokaze, napominje da je činjenica da ljudi lože vrlo nekvalitetne stvari, jer se kao ugalj prodaje i jalovina i mešavine sa glinom.

Činjenica je da oni koji lože plastiku i gumu doprinose zagađenosti, ali Majić napominje da je njih malo i da je problem većina koja koristi peći. Zato smatra da je važno da znamo šta se u njima loži i na koji način, kao i koliko je to ispravno i kvalitetno.