13. januar – 13 godina posle

Autor

Ivan Blagojević

Osnivač i direktor "Internacionalnog Nišville Jazz Festivala". Osnivač "Nišville" radija.

Srpska Nova Godina nikako nije bila na popisu mojih kulturoloških nasrtaja stvaranja brenda u konkurenciji Nišvila, pozorišnih i rok festivala, festivala klasike, umetničke kolonije otpadnog materijala, niti više stotina pojedinačnih dešavanja koje sam organizovao devedesetih godina – ničim opravdanim entuzijazmom.

Neka nastojanja su se urušila sama od sebe, a nekima su dobro pomogla urušavanja svega ostalog. Tek, opstao je samo Nišville jazz festival koji je ovih godine dobijao i zvaničnu potvrdu brenda u izboru „Najbolje iz Srbije“ koji tradicionalno organizuju Ministrastvo roba i usluga, Privredna komora Srbije i časopis „Privredni pregled“.

Srpska nova godina za mene je uvek bila samo slava mog ujaka i iščekivanje kada će izneti sitne kolače „predvođene“ štanglicama oblandi, roze vanilicama i dobro ohlađenim sutlijašem.

Doček Srpske Nove Godine učinio mi se prikladnim brendom demokratskog Grada Niša zbog spontanog izlaska građana na centralni gradski trg i proslave demokratskih promena 1997. godine.
Uvidevši da i za taj 13. januar te 1998. godine (dakle, pre tačno 13 jubilarnih godina) planiraju istovetan program proslave SNG, uz grejanu rakiju, vatromet i govorancije, predložio sam gradskim liderima DS-a i SPO-a, gradonačelniku Zoranu Živkoviću i predsedniku Izvršnog odbora Skupštine grada Branislavu Jovanoviću da osmislim kvalitetan program, a da oni obezbede 100.000 dinara (sadašnjih 10.000 eura).

Prihvatili su sa oduševljenjem rock koncepciju sa radnim naslovom „Pravoslavlje dolazi sa juga“.

Asocijacija na istoimenu pesmu „Galije“ podrazumevala je i njihov nastup, ali kako nismo hteli da odstupimo od niškog koncepta u razglasu i rasveti, oni su odustali pa su Niš predstavljali „Kerber“, „Novembar“ i Šaban Bajramović sa „Crnim mambama“, Niški kamerni hor sa dirigentom Zoranom Andrićem i Crkveni hor „Branko“ sa dirigentom Sarom Cincarević. Da bi nam rokenrol igrala cela (SR) Jugoslavija pozvali smo i „Električni orgazam“, „Decu loših muzičara“, Vladu Divljana i „All stars band“, „Babe“, „Plejboj“ i tada ekstremno popularnog Vudu Popaja sa živom podrškom niškog acid jazz benda „OK Konekšn“.

Kao sponu između polučasovnih nastupa ovih bendova pozvali smo sviračko pevački hor „Veliki glasovi Bugarske“ i maestra Zdravka Mihajlova sa repertoarom pretežno ruskih narodnih i pravoslavnih pesama.
Sve ukupno – 10 bendova i 3 hora. Međusobno sukobljeni niški vlasnici razglasa i rasvete su se ujedinili i mi smo dobili zadovoljavajući zvučno – vizuelni koncept: Rock 69 – ADVL – Magic Light.

Doček SNG bez dva vatrometa ne bi bio to, pa smo za „artiljerijske položaje“ odabrali petnaestospratni Hotel „Ambasador“ iznad stejdža i obližnju Tvrđavu.

Stejdž je ispao priličan problem, jer tada nisu postojale gotove montažne varijante, već smo angažovali konstrukciju niškog „Građevinara“, radnike JKP „Mediana“ i daske sa svih stovarišta po gradu.

Da ubrzamo sedmodnevne radove žrtvovao sam zalihe jabukovače, ali sam postigao suprotan efekat, jer „previše stimulisani“ radnici nisu bili u stanju da postave krov bine. Srećom, vremenska prognoza nije nagoveštavala padavine, pa smo smanjili i broj naručenih kalorifera.

Ponudio sam direktan prenos RTS-u i oni su se zainteresovali za rock koncept, kako reditelj Branko Mitić tako i pomoćnik direktora Jovan Ristić – Rica. Dogovoren je direktan prenos sa Trga na Drugom programu i preko satelita – pod uslovom da političari ne drže govore.

U neverici da režimska TV Bastilja hoće da prenosi proslavu SNG iz opozicionog grada, gradski oci su olako pristali da se u ponoć ne penju na binu, i ja sam potpisao ugovor i krenuo da bombardujem Srbiju TV spotom najave proslave SNG u Nišu.

Prostim sabiranjem troškova sam se oduzeo: Nedostajalo je još 20.000 maraka. Novogodišnji bogovi su mi poslali pomoć u vidu zastupnika energetskog napitka lično Majkla Džeksona. „Mystery“ pod sloganom „fresh cool magic (official Michael Jackson prouduct)“ je tada opasno pretio da pomrači slavu „Red Bull-a“ jer je ciljao decu kao potrošačko jezgro. Sladunjavog ukusa sa brojnim lekarskim preporukama (prvenstveno da nije štetan) i atraktivnim TV spotom posredstvom našeg RTS-EPP bloka, započeo je svoj ulazak na tržište Srbije. Zastupnik je dovezao na Trg ceo šleper „Mistery“ napitka a meni pokazao keš novac kao garanciju sponzorske uplate. Red je bio da ja džentlmenski prihvatim da novac ostane kod njega do završetka koncerta i promocije napitka kao generalnog sponzora.

RTS najava dočeka SNG sa centralnog trga u Nišu žestoko je odjeknula, kako na jugu Srbije gde su se spremali „svi za Niš“, do Beograda gde su tamošnji gradski oci brže bolje odlučili da i oni naprave kakav-takav muzički program. Uskoro su se i drugi gradovi odlučili za takav vid obeležavanja – i krenula je trka u kojoj je Niš imao veću posetu nego svi drugi gradovi Srbije zajedno. 120.000 ljudi te noći ispunilo je ne samo gradski trg, nego i sve prilazne bočne ulice ka njemu.

Problemi su počeli tog popodneva. Reditelj prenosa Branko Mitić mi je saopštio da je sa najvišeg vrha RTS-a dobio poziv da obustavi sve pripreme i da nema direktnog prenosa dočeka SNG iz Niša. Pripretio sam tužbom i insistirao na razlozima.

Javio se Jovan Ristić iz Španije i priznao mi da ga je zvao Milanović pripretivši otkazima celoj ekipi RTS-a zbog anonimne prijave iz Niša da radim za Milana Panića. Argumentovano, uspeo sam da ubedim Ricu da tu nema politike i da je zabludu izazvao „Mystery“ napitak. I – upalilo je. Rica je založio svoj autoritet i obećao mi da će mi kada sve prođe reći ko me je od niških počlitičara ocinkario Milanoviću. Kamermani su nastavili da se postavljaju.

Kao da sam prizvao politiku, jer su stigli gradski oci sa zahtevom da u ponoć ipak izađu na binu i održe govor. Energično sam odbio pozivajući se na prethodni dogovor, ali je reditelj prenosa pokazao strpljenje da sasluša tekst govora. Od reči do reči, Živković i Jovanović su ponovili tekst kojim nameravaju da pozdrave Nišlije u zemlji i svetu – i zaista tu nije bilo politike. Reditelj je dao saglasnost i ja sam se vratio učesnicima i voditelju programa. Žika iz „Baba“ je nevoljno pristao da program vodi iz 20 metara visoke korpe – krana Elektrodistribucije iznad stejdža. Našli smo dovoljno dugačak kabl za mikrofon, a lokalpatriotski tekst su uz nekoliko popijenih jabukovača napisali Magični Ćira i Rista Hedonista.

U 21.00 trg se napunio i program je krenuo.

Sponzor je stavio zavidnu količinu reklamnih napitaka na binu – deo za učesnike, a deo za bacanje u publiku.

Da li je „Mystery“ uticao, tek nikada nisam video tako raspoloženu publiku, izvođače i sebe lično. Nije nam smetalo što nemamo obezbeđenje, a ni policija nije bila prisutna – ko zna iz kog razloga. Back stage praktično nije postojao jer je svuda bila publika. Pozitivna, puna optimizma i prepuna alkohola, a sve to bez ijednog incidenta.

Grejane rakije nije bilo jer sam ja u brzini zaboravio da za sponzorstvo pojurim lokalnog proizvođača čuvene „Zozovače“. Koliko bi hiljada mrtvih bilo na Trgu, nesmem ni da pretpostavim, jer je par meseci kasnije vlasnik uhapšen zbog smrti većeg broja konzumenata, tako da je i dan danas u zatvoru.

Direktan prenos je krenuo u 23.00, a ponoć su sa stejdža najavili „Kerber“, Šaban, hor i većina učesnika. Oba vatrometa su šarala nebo, publika se ljuljala, nikad gušća i jedinstvenija. Preko satelita je brojna srpska emigracija krvarila za otadžbinom. 

Pomislio sam da se istorija upravo ispisuje. Evo brenda. „From Niš to the World“ – pisalo je na scenografiji ispod velike Zemljine lopte. Levo i desno smešio se Majkl Džekson u srebrnom odelu sa omota konzerve „Mystery“ napitka.

A onda sam video pozdravnii govor Branislava Jovanovića u najboljoj ikonografiji SPO-a: „Svi -svi – svi“- orilo se iz publike.

Momentalno mi je zazvonio telefon. Španija! Rica mi je očajno poručio da će svi oni sada dobiti otkaz zbog mene. Pokušao sam da ga utešim da će se sve brzo zaboraviti. Zoran Živković je bez krupnog kadra rekao doslovce ono što je je najavio – i „Električni orgazam“ je krenuo dalje.

Publika počela da odlazi tek u 03.00 kada je Šaban Bajramović završio svoj zajednički nastup sa bugarskim horom. A kada se razišla, ukazao se pravi stakleni centralni gradski trg u Nišu. Nigde se nije video ukrajinski granit osim na fontani preko koje je „zajašio“ stejdž.

Krenuo sam svojim „nisanom“ preko svih alkoholnih brendova i isekao sve četiri gume.

Sponzor me je sačekao sa pričom da nije zadovoljan efektima reklame jer nije prodao ceo šleper napitka i da može da mi da samo 10.000 maraka. Učtivo sam ga saslušao i rekao da za mene postoji ili poštovanje dogovora – ili ništa. Zalupio sam vrata i otišao da spavam.

Tu je tek nastao problem. „Mystery“ mi naredna dva dana nije dao zaspim. Na isti simptom „izbuljenih očiju“ zbog prisutnog kofeina su se kasnije žalili i izvođači, tehnika, kao i deo publike. Finansijske rane promašenog spoznorstvo smo vidali narednih godinu dana. Zastupnik napitka „Mystery“ je odustao od prodaje u Srbiji i vratio se svojim redovnim poslovima u Nemačkoj. Saznao sam u međuvremenu da je direktan prenos promocije „Mystery“ sa Trga u Nišu putem satelita pratio i Adam, glavni menadžer svih koncerata Majkla Džeksona, s kojim je pevač pre par godina raskinuo saradnju sudskim putem.

Narednih godina, sklonjen sam kao organizator, pa je Grad Niš preko svojih institucija kulture sam organizovao SNG u rasponu od „Tap 011″ do Seke Aleksić, postepeno smanjujući gustinu posećenosti i bez satelitskog prenosa.

Srećom, niko u RTS-u zbog mene nije dobio otkaz, a Branko i Rica su dočekali zasluženu penziju.

Predsednik Izvršnog odbora u vreme dočeka 1998. u međuvremenu je preuzeo vođstvo druge stranke u Nišu i nije više primenjivao ikonografiju prethodne.

Bivši gradonačelnik je kasnije postao premijer, pa nije imao vremena da razmišlja o dočeku SNG u Nišu kao brendu sve do prestanka mandata i samostalne organizacije jednog od dočeka SNG. A tada je već bilo kasno.

Paradoks je da je celokupan master snimljenog materijala sa koncerta iz 1998. godine, što je bila svojevrsna promocija demokratskih promena u Srbiji – izgoreo u čuvenom paljenju RTS-a oktobra 2000. godine. Sačuvana je tek jedan VHS kaseta sa koje smo posle snimak prebacili u digitalni zapis – trailer možete videti u uvodnom klipu.

Za uspomenu sam sačuvao jednu konzervu „Mystery“ napitka (sirovinskog sastava „100 % cool magic“) i katalog, nikada ne zažalivši što sam odbio i onih 10.000 maraka.

Doček SNG je posle deset godina izmešten sa centralnog niškog trga u park Svetog Save, bez ikakvih šansi da dobije status niškog brenda. Doduše, za svaku pohvalu je napor Opštine Mediana da angažovanjem Galije prošle godine i Bajage – ove, vrati ponos Nišlijama i njihovom nesuđenom brendu.

Moj ujak više nikada neće slaviti ni SNG ni svoju slavu jer je pre godinu i nešto umro. A ja i dalje priželjkujem da bar vanilice i oblande sa njegove slavske trpeze jednom postanu brend.