Mito bekrijo, korupcijo

Sad kao „nema veze“... Naši smo. Prosto čovek više ne može ni da se načudi ljudskoj gluposti. Postaje sve jedno ko se prvi navikava – da l’ glupost na čoveka il’ čovek na glupost.

Krupne stvari lako postanu prolazne sitnice, Kosovo je zauvek naše, Srbi su najstariji narod, mi smo najbolji, al’ su svi samo i isključivo protiv nas i nije problem da mi njima pokažemo... šta već, samo nek’ nas provociraju. Više ne znam ni koliko puta sam se poklonio mišlju „Daj budali vlast, pa gledaj čudo“. Mnogo više nego posle svakih izbora i svake vlasti.

Ne tražim ja autoput, da se Drina ispravi, al’ šta je tu problem da se shvati da smo svi i da je sve prolazno? I sad tu ti kao ne mešaš se u njihov posao, dao si im poverenje na izborima (uglavnom neko drugi da umesto nas samih), radiš svoj pos’o, oni pogreše, ti napišeš (jer ti je to pos’o) i onda krenu lavine, molbe, tužbe, tapšanje po ramenu il’ malo jače po obrazu i... ko se ljuti...

Sad tu ima jedna „kvaka“: mi njih biramo. Mi im kroz poreze, prireze, takse i ostalu mnogobrojnu rodbinu dajemo naš novac kojim raspolažu i funkcionišu. Damo im nekad i mito, kao dođe im za džeparac, nije da nije... al’ kad naiđu izbori – eto ih opet kod nas. Šta sad tu nije jasno?

„Ko si koga ima...“

Novinar (u bilo kom smislu maštovitog tumačenja čitaoca) je prvi koji u interesu javnosti kontroliše (između ostalog) rad vlasti, to mu je pos’o. Što se onda sad neko meša u njegov pos’o? Ne sviđa ti se prijatelju šta je napisano – šta da ti radim (nije da nemam inspiraciju...). Izneti podaci nisu tačni? Tuži, pa da se „ćeramo“. Ja „jeste“, ti „nije“ pa kom prevagne tas, al’ muči tebe nešto drugo, prijatelju moj sa funkcijom ispred imena.

Znam ja da ’oće duša i jare i pare, al kad bi mogli i da pomuzete (kozu, naravno), nego da to nekako „progledamo, ne vidimo, ne napišemo“... Navikli se ljudi da postoje samo poltronistički tekstovi, mali oglasi i obaveštenja, pa kad ga „ošineš“ pod stare dane, ne može čudom da se načudi kako to sad neko sme i ume.

I ništa novo ne pišem, samo... eto, može mi se. Kao da me je stvarno briga šta o tome misli vlast il’ šta će neki čitalac, član partije, da prokomentariše. Vi radite samo svoj deo, mi ćemo svoj, pa kad mudre neke glave nauče da razdvoje posao od privatnog, eto nama ljubavi bez interesa. Čudo! A mi za crkavicu, vi za dobru platu. Pa kad se negde baš (ako mora) i sretnemo bez uniformi, i kafu da popijemo. I sad kao ja tu izmislio sam toplu vodu i sve će da se promeni. Ufff... Nego, ’ajde, čisto da podsetim ko u stvari kosi, a ko vodu nosi. Vi imate mandat, al’ mi „piskarala“ imamo isti posao i posle vas. Da vam se poklonimo? Ma važi.

Što reče Prvoslav Karanović „Šta bre ’što sam ja to napisao’? Pa što si ti to uradio?!“ I reče ga čovek, svaka mu je zlatna.

A džeparac uvek nađe svoj džep, jer kod nas zaista svakog čuda tri dana dosta. Čim naiđu novi izbori, ma ko da ništa loše nije ni uradio, ni rekao, ni obećao... Obraz ima da za novu kampanju pokuca na vrata... i plate sve kako treba i dolikuje, a mi sami i zaboravimo da nam plate našim parama.

I svima lepo. E, naišli neki drugi sad... a nekima se još i može ;)