Dejan Krstović ili sans bez boje

Volim pozorišne priče, kockice istrgnute iz života iza zavese. Sve je više mojih prijatelja, kolega koji će postojati još samo u tim pričama. Zato su mi ti fragmenti valjda i draži. Ne, nisam ja star, niti se tako osećam. Niti su bili stari oni o kojima pišem. Samo su brzo živeli, jer im drugačiji izbor nije ni ostavljen, i to je tako. I niko nije kriv, jer drugog krivca sem vremena nema.

Još jedna zavesa je spuštena. Još jedan moj prijatelj je otišao u priču, u petu turu pića posle predstave. I ko zna koliko će se te priče još menjati i koliko će njih počinjati sa ''Sedimo ja i Deki...'', mada ni blizu bili nisu.

A ja ovu priču baš hoću tako da počnem. Sedimo Riki, Deki Krstović i ja. Pauza je. Pijemo stomakliju i igramo preferans u vrevi pozorišnog bifea. Deki prijavljuje betli iz ruke, kreće i prolazi sa solo desetkom. Dobio nas je ne na znanje, nego na srce. E, to je bio Dejan Krstović! Rock and roll većina sluša, a on ga je živeo. I to do kraja. Bez milosti prema sebi, o drugima da i ne govorim, a definitivno ostrvljen na glupost, licemerje i konvenciju. I baš zato su ga retki voleli, još ređi mrzeli, a uglavnom su ga se plašili.

Čovek koji selektora jednog velikog festivala, koji punim ustima hvali njegovu predstavu i drobi o nečemu čega ni u komadu nema, pita da li je slušao ovogodišnji San Remo (u blažem internom značenju čitaj – ne seri), jeste čovek koji mi nedostaje u ovom novom teatru.

Učili su me da je scena mesto za promišljanje, definisanje i postavljanje pitanja, ali sam uz Dejana osetio slast pobune i tvrdim da prethodna dva, bez glasnog uzvičnika, ne daju tačnu sliku pozorišta koje nam je danas tako neophodno. No pasaran teatar! Kontra na dolaz teatar! Pozorište u koje je Krstović verovao ne pušta da se život odvija mimo njega, ne pristaje da utone u fikciju kvazi umetnosti i tako se sakrije od opasnih pitanja. Pobuna, a ne preferans gde smo se dogovorili da na kraju svi budemo dobri po deset bula, da se niko ne naljuti za stolom. Ma mnogo mi drago za vas dvojicu, što reče Deki na jednom sličnom stolu. Sve ziceraši koji sa šest ruku kažu – dva, al’ da se niko ne naljuti. Zato se novi teatar i odrekao Krstovića, mada će pre biti da se Deki odrekao njega.

Gledao sam njegovog Hamleta, Hamleta gde je biti il’ ne biti poziv na barikade i revoluciju. Demonstracije na Terazijama, demonstracije na sceni Terazija. Pustio je život da protutnji scenom i ja i danas tvdim da je taj Hamlet nosio veću Šekspirovu istinu nego i jedan do tada. Ne čudi me što su prelomili koplja jeftine politike preko te predstave, već sam zgrožen tišinom onih koji su imali šta da kažu. Ovi drugi su po običaju bili dovoljno glasni, mada jedan dobar deo tog klera već decenijama piše i radi ono što pametni odavno znaju, a budale ne zanima i talentovani su da makar i slučajno ne pogode pravu temu. Umesto ispraznih obracuna, Krstović ih je u svojoj narednoj predstavi popeo na scenu. Svi oni našli su se u njegovom Samoubici, gde su se gušili u sopstvenom ništavilu. Za njih mort kontra, ali uvek!

U sredinama gde sada onog pravog pozorišta i nema, dešavale su se i živele velike i značajne predstave. Krstovićeva Sibila nas je nosila svojom zaigranošću, snagom i oštrinom, jer smo hteli da pomeramo stvari bez obzira na cenu. A bili smo u godinama kada smo imali šta da izgubimo. Bacali smo presto, stajali iza stihova I nisam kriv za ovo jutro... pevali Ja hoću da znam kuda vodi ovaj put mene i život moj... i probali da pozorištem menjamo. Pobuna, kao odgovor teatra na vreme koje nas je snašlo.

Dejan nije pristajao da pravi predstave koje ječe od praznine, a deluju kao da su pune velikih misli i ideja. On je jurio temu koja gađa u centar, a ne tekst koji ima pisca sa leđima i pozorište sa bukačkim klanom. I bio je tačan jer je tekst njega nalazio, a ne on tekst. Još jedan razlog zašto mi nedostaje. Dvobojac bez keca, navlaka za obaranje.

I tako, dok život nestaje u haosu svakodnevnih paradoksa, plašeći se da stanemo na sopstvenu senku, ispraćamo ono malo otresitih koji su želeli i imali šta veliko da kažu. I niko nije kriv, sem nas samih i vremena koje ne prepoznajemo. Ili ono nas.

Još jedna zavesa je spuštena, još jedan moj prijatelj je otišao u petu turu pića iza predstave, u zvuk bas gitare, u predstave kojima smo menjali, u betli sa solo desetkom.. u sve ono vredno što se pamti. U rock and roll.

Pre godinu dana, u svom poslednjem deljenju, Deki je spustio karte i nije ni probao da juri šestu ruku. Valjda mu se smučilo to nadigravanje sa svime. Pa i životom.