S` nas ili s` Mišu

Tada sam bio klinac. Baš klinac. Možda mi je zato to tamno i hladno jutro bilo još mračnije i ledenije. Vrtić, neke na brzinu očešljane žene, jedna kadica u koju moraš da potopiš ruke da bi bio zdrav, brzi koraci majke koja odlazi i prazna igraonica.

Muk. Sablasno mirne i poređene igračke. Pucketanje radijatora. Ne pomeram se.

Muk. Između dva ormarića komešanje dvojice zguranih.

''Ks, ks...  Je l' si s' nas ili s' Mišu?''

Muk.

''Pa s' vas.''

Tako sam bez zrna baruta predao autonomiju svoje ličnosti nekoj zguranoj sačekuši. Na svu sreću, ispostavilo se da je taj Miša stvarno bio mamlaz, ali sam vremenom počeo da osećam svu nesreću modela Sa mnom ili protiv mene. Trebalo mi je puno vremena i borbe da, tako lako predatu sopstvenost, u ožiljcima poniženja, u ćutanjima i tuđim glupostima, u beskrajnom krugu paranoje i uvreda, vratim pod okrilje svog razuma i sudbine. Svoje odluke i pameti. Verovao sam da ću tu slobodu, na putu umetnosti kojim sam krenuo, lako braniti, jer šta je umetnost ako ne upravo sloboda duha, misli i igre. Sloboda da pred ma kojim ormarićem u životu odbranim svoje mentalno zdravlje. Gde se više i bolje može braniti pravo slobodnog stava, slobodnog sna i zdravog razuma, ako ne u umetnosti. Kažem, verovao sam.

Pošast neostvarenih likova sa partijskim knjižicama kojima je dato da vladaju, duboko je zašla u sve pore ove nesrećne i napaćene zemlje, pa tako i u umetnost. Čast onima koji su se ostvarili, dokazali, pa još imaju i šta mudro da posavetuju, učine, te se latiše i politike. Samo, takvih je malo. Čak premalo. Uglavnom su u partijskom gnezdu našli zaštitu oni neostvareni, najeđeni i ogorčeni. I što se više kompleksa, jeda i jada nataložilo u tim ljudima, to su bučniji, bahatiji, ''revolucionarniji'' i ambiciozniji. Ovo poslednje je logična posledica potrebe da se naplate sa onima koji su im ''oteli'' karijere, bleštave reflektore slave i obožavanje. Zato je put ka rukovodećem vrhu jedino svetlo u tunelu koji su sami sebi iskopali. I šta se desi kada se to svetlašce pretvori u suncem okupanu dolinu? Kada neko takav dobije vlast i svu moć nejasnih zakona, poljuljanih vrednosti i uplašenih ljudi sa njom.

Histerični karijerista, kako doživljavam tu vrstu hibrida od ljudi, prvo pošalje poruku mira, oprosta i blagosti. Naravno da je to laki peting diktature u povoju, čime se kupuje vreme za prvo pozicioniranje. Zatim sledi pljuvanje, poništavanje i umereno (ili brutalno) uklanjanje tragova svih prethodnih vladavina. Pogotovo onih valjanih. Ti tragovi se izbeljuju varikinom do potpunog zaborava. Zatim sledi egzekucija u koncentričnim krugovima. Od najbližih ka najdaljim saradnicima. Naravno da se staljinistički proverenom šemom, obeleženi prvo prikazuju kao nesposobni, zlonamerni neradnici, nedorasli velikim idejama i zaokretima koje je pred njih postavila nova vlast i novo vreme. Svako osporavanje procesa se pripisuje kumovskim, rodbinskim ili političkim klanovima, koji bi da stanu na put novonastalom prosperitetu. Te prve egzekucije, osim uklanjanja nepotrebnih, stvaraju još jedan jak i neophodan kolorit svakog apsolutizma. Strah, poltronstvo i paranoju. Tada na scenu, u punom zamahu stupaju akti, statuti, zakoni, podzakoni, aneksi, paragrafi i zapisnici raznih odbora i pododbora. Tim kilogramima papira i mastila, zahteva, molbi i uverenja, se u stvari prava umetnost, kreativnost i nadahnuće, prevodi u puku statistiku za medijsko opsenarenje na temu veličanstvenog uspeha. Jedino šta narušava senku te slike je gomila tužbi i set disciplinskih postupaka, ali se ta senka partijskom lojalnošću drži podalje od očiju javnosti. I? Ništa.U atmosferi gde svako od svakog zazire, gde se malim uslugama plaća lojalnost, a velikim bespogovorna odanost, gde slatkorečivost nadjačava razum i pravdu, u takvoj atmosferi više umetnosti nema. A ne može je ni biti. U stvari, nigde i ničeg ne moženi biti, sem medijske

priče koju poodavno niko ne uzima za ozbiljno. Vrednost se uklanja jer je opasna, marginalnost se veliča jer se njome lako upravlja, a uspostavljeni strah održava sveopšti mir. Svaka pobuna umire u ljudima još neizgovorena.

Muk.

''Je l' si s' nas, ili s' Mišu?“

„Pa... S' vas.''

E tako i zato odumire ova mala, napaćena, od hohštaplera očerupana zemlja. E tako i zato sa njom odumire i bastion mentalnog zdravlja svake nacije – kultura. Umetnost. Prevedena na jezik buvljih pijaca i pravdu zaboravljenih predgrađa, prozvana od tržišne ekonomije a upoređena sa estradom, a sve to u koloritu stranačkih flajera, svela se na modele dođem ti - dođeš mi, jel si s' nas ili s' Mišu i ja tebi vojvodo, a ti meni serdare.

I voleo bih da verujem u reanimaciju, da sa osmehom predviđam bolje sutra, ali i pored ozbiljnog traganja po dubinama sopstve vere, entuzijazma i optimizma, bojim se da nisam našao dovoljno argumenata za iole ubedljiviji ton. Privredu nam vode pravnici, o pravdi brinu partije, oficiri peku kifle po pekarama ili šrafe nameštaj po kućama, a kultura je dopala u ruke onima koji nisu uspeli da otkinu neko bolje parče odstreljene partijske lovine. Onima koji bi da od ružnog pačeta izrastu u labuda osvetnika i naplate sve i sada.

„Je l' si s' nas, ili s' Mišu“?

Muk.

Na žalost, život se izgleda sastoji od zguranih sačekuša koje bi da navuku jaram njihovoumlja. Jedino se razlikuju ormarići. Bili su mali i drveni, pa su bili limeni, vojni, a sada su veliki i oblepljeni stranačkim plakatima za jednokratnu upotrebu. A šta sa nama koji nismo pristali da budemo s' nji?

A i s' Mišu?

Pa ostaje nam jedino da budemo sa sebe.

Car je go!

No pasaran!