Slika našeg grada

Novinari bruje, sa TVa vika,
u gradu našem naslikana slika!
Delo ovo, kažu, koštalo je dosta,
al' za trag vrhunski ne sme biti posta.
Za sliku ovu o nama, društvu što pati,
pozvan je slikar da iz daleka svrati.
I tako kažu, uz muku, znoj i još drugog truda,
nastala je slika, sklop zemnih, i ostalih čuda.
Pohrlio narod, i staro i mlado, pa s njima i ja,
svi bi smo da čudo vidimo što u gradu nam sja.
''Vidi ti tu snagu i dubinu! Bez reči evo stojim!
A tek sklad, pa likovnost.. Od ushićenja zvezde brojim!
Pa taj kolorit nama stran, taj potez, ruka stroga!
Bravo! Hvala onom ko dovede genija, malog Boga!''
Povici ovi nadmenih i glasnih mudraca nekih,
omeše me, pa što htedoh ja gurnuh pod tepih.
U tišini gledasmo svo čudo, moć ovoga dela,
kad prošapta dete jedno: ''A što slika je bela?''
''Ćuti sine, ne znaš, to što pitaš je sramota!
Eno čuješ kako teta kaže da je to lepota!''
Prazno platno i ja vidim, k'o i ovo dete,
pa zar ću da ćutim dokle njemu prete?
Zastideh se od kukavičkog svoga vela,
pa grunuh glasno: ''Stanite ljudi, pa slika je bela?!''
Skoči na me' ta nabeđena klika i parada:
''Kom je slika loša, taj je protiv grada!''
Rekoh ja da problem je samo što slika je bruka,
al' već me prozvaše da na čelu sam neukoga puka.
Te kako sam zavidan, umišljen i zao,
te kako mi krivo što ja to nisam znao,
i kako smem, kada drugi tako divno kažu,
da javno pljunem na njih i kažem kako lažu!
Beše tu još nekih kojima slika je prazna,
al' kad videše šta istrpeh ja i kakva je kazna,
odlučiše da ćute, smeše se i glavom da klate,
Vrag je odn'o šalu, što oni da plate!
Beše tu i onih važnih, iz naše zemlje cele,
kleli se u Boga da kulja naboj iz te boje bele.
Novinari bruje, sa TVa vika,
u gradu našem najbolja je slika!
E sada, kad' i mediji o čudu tako trube,
ko kaže da belo je izgubiće i posao i zube.
Da se složim s'njima, ispao bih vo!
Osećam se k'o u priči gde car je go.
Možda bih i pristao na prazno platno jedno,
al' gde glavu okrenem gleda me još jedno,
i još jedno, pa još mnoga platna bela,
Bože prosti, k'o Potemkinova sela!
Zaigra mi stomak, srce, spustila se veđa,
al' slikari ovi drže jedni drugom leđa.
Čim jednog prozoveš, trojica ga brane,
dok si se okrenuo, slomili ti grane.
Odlučio sam zato da ne pričam više što se ne sme!
Nije mudro!
Zato sada slikam, crtkam i pomalo pišem pesme :))))