Srpski film (?)

Tvrdim da nema niti jedne vrednosti u kulturi, istoriji, nauci i svemu ostalom u našoj zemlji koja u protekle dve decenije nije izvrnuta, popljuvana, raščerečena i tako ponižena bačena pred noge sveta kao dokaz naše samosvesnosti i spremnosti da se sami obračunamo sa dugovekovnim ''mračnjaštvom''.

Čak sam juče slušao i o tome kako je Partizan slučajno pobedio i da će samo ismejati ligu šampiona svojim prisustvom. (?) Garantujem da je svako od nas ne jednom prisustvovao (čak i učestvovao) u euforiji pod sloganom ''Ma mi smo govna''. Čak smo počeli i da živimo pod tim sloganom, da se stidimo svega što iole zamiriše na ime i ma kakvu vrednost ovog naroda.

Tako, gledajući ovo malo jada od filmske produkcije, poželeo sam da je i nemamo. Šta će nam?

Da bi nam rekli koliko smo loši? Da. Dokle god ima istine u tome, da. Ali konstruisati nakazne budalaštine, izvrtati istoriju, vređati tradiciju ma čiju, je ozbinjan zločin i za to neko treba da odgovara. Ne smatram da je umetnička sloboda prikazivati bogalje 1914. kako siluju svoje komšinice po selima, pa još sve to dok je otadžbina u ropcu. Kakva je poenta poređenja Srpske i Albanske svadbe gde su jedni u blatu sa svinjama i pištoljima, a drugi polemišu o Kantu i Brojgelu uz Pavarotija? O prosvetljenju koje nam je doneo Milosrdni Anđeo da i ne govorim.

Kao apsolutni pobednik u trci pljuvanja samoga sebe na 1000 metara nastupa šokantni i nakazni Srpski film. I ne bi me dotakao da u njega nisu strpane dve stvari: Naše pare kojima je država platila ovu bolesnu idiotariju i ime, čime je direktno napravljena veza između mene, moje porodice, prijatelja i filma, jer sam Srbin i živim u Srbiji. Čitam komentare autora i aktera kako je to ''metafora koja govori o nama samima'' i pitam se da li stvarno izgledamo toliko glupi kada nam uvaljuju tako idiotsko objašnjenje. Bio sam i na istoku i na zapadu, špartao malo Evropom, Srbiju obigrao nekoliko puta pa ne doživeh toliko prosvećenje da u onakvoj bolesti prepoznam Srpski pečat. Želeo bih da ja njima napravim jednu ''metaforu'', da neku nakaznost krstim njihovim imenom, pa da je pokazuju širom sveta kao moj umetnički otklon.

Navodnu inspiraciju u nasilju među mladima su mogli da nađu od Aljaske do Australije, jer je cela planeta na putu za pakao, ali je bolesnim udvoricama trebala senzacija i jeftino politikantsko ljigavljenje, pa su se ''genijalno'' dosetili da tu bljuzgu krste Srpski film. TO je strašno i sramno, a ne ono što su, navodno hteli da nam saopšte. Očit nedostatak talenta, kvaliteta i umetničke nadahnutosti su probali da nadomeste izpolitizovanim skandalom uvijenom u celofan brige za naše društvo. Mi u Srbiji imamo mnogo problema i daleko smo od savršenog društva, ali nismo raspomamljeni divljaci bolesnog uma koji zagađuju sliku savremenog sveta. Nisam i nismo!

Žalosno je što ovaj napaćen, izmanipulisan i osiromašen narod trenutno kulturno definišu i reklamiraju oni koji ispijaju kafe ispod Ajfelove kule, ili viski u senci Kipa slobode, dajući recept za uspeh upravo ovakvim nesrećnicima poput ekipe filma Srpski film. Mi ostali valjda treba da smo srećni što se nekolicina izdigla iz blata ovog autističnog podivljalog naroda i što će nas upravo oni spasiti, idući svetom i pričajući o nama i kakvi jesmo i kakvi nismo. Od danas, posle ove bolesne, ničim izazvane storije, jedino će ''šokantno'' biti iskrena ljubav, plemenitost, čestitost, i ''metaforično'' im hvala na tome.