Da smo živi i zdravi

Najnoviji podaci evropske statističke mreže Eurostat o kretanju nejednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva bacaju tamno svetlo na jednu zemlju Jugoistočne Evrope i Zapadnog Balkana (simpatičan izraz evropske birokratije), zamislite koju: Srbiju!

Za one koji ne znaju, (ne)jednakost dohotka meri se Đini koeficijentom (prema italijanskom ekonomisti Koradu Điniju). Prema ovom pokazatelju, Srbija beleži najveći porast nejednakosti dohotka u Evropi: od 28 Đini poena iz 2009. do 38,2 Đini poena iz 2015. godine (što je veća njegova vrednost, veća je nejednakost dohotka). Poređenja radi, prosečna vrednost ovog koeficijenta za države članice EU iznosi 31. Taj porast nas 2015. godine svrstava na evropsko začelje: „pretekli” smo čak i poslovično neegalitarnu Rumuniju, a vodimo „mrtvu trku” sa Bugarskom i Litvanijom na samom dnu tabele. Jednostavno rečeno, ekonomska nejednakost, nažalost, postaje prepoznatljivo lice današnje Srbije!

I dok statistika ukazuje na to da je ekonomska nejednakost u Srbiji povećana u odnosu na vreme socijalizma, ali da je taj porast umeren, i da nalikuje porastu nejednakosti u bivšim jugoslovenskim republikama (sa izuzetkom Slovenije), dotle ovi najnoviji podaci deluju zabrinjavajuće.

Briga koja proizilazi iz ovih podataka ide u dva smera. Prvi smer odnosi se na naše građane i njihov životni standard. Drugi smer odnosi se na strateški cilj naše države – a to je, kao što svi dobro znamo, ulazak u zajednicu evropskih zemalja u bliskoj ili dalekoj budućnosti (ovo drugo je realnija opcija, čitaj dalje).

Hajde da sagledamo prvu brigu očima običnog čoveka, onog koji se suočava sa plaćanjem računa (koji uvek redovno stižu), kupovinom hrane (čija cena zna da deprimira), odeće (koja je, zbog nedostatka konkurencije, u proseku, skuplja nego u mnogim evropskim zemljama), a neke druge potrebe da i ne spominjemo, kao što je zasluženi letnji odmor (koji se najčešće kreditira ili se na more odlazi u predsezoni) ili zimski odmor (koji je privilegija malog broja srećnika u Srbiji).

Porast nejednakosti u očima običnog čoveka znači da bogatiji postaju još bogatiji, a siromašniji još siromašniji, odnosno da se ove dve grupe još više udaljavaju. U prilog tome govori i podatak da u Srbiji 20 odsto stanovništva sa najvišim dohotkom zarađuje čak devet puta više od 20 odsto onih sa najnižim dohotkom. Budući da u grupu bogatih ulaze i tzv. „tajkuni”, oni će, iz ugla običnog građanina, biti percipirani još više u negativnom svetlu. No, istine radi, u statističkom smislu, ovi „superbogataši” čine zanemarljiv procenat stanovništva, ali ovaj podatak ne umanjuje osnovnu činjenicu o porastu nejednakosti u Srbiji i sve većem ekonomskom raslojavanju stanovništva!

Do juče se mislilo da je pad životnog standarda, a ne nejednakost, suštinski problem Srbije, a da je njegov koren u padu produktivnosti. Drugim rečima, pravimo mali ekonomski kolač koji, pri tom, treba da raspodeljujemo. Naravno, ova činjenica i dalje je tačna i aktuelna. No, najnoviji podaci o porastu ekonomske nejednakosti u Srbiji, i njenom približavanju nekim zemljama koje, takođe, poslednjih decenija beleže porast nejednakosti (poput Ruske Federacije ili Kine), ukazuju na to da je i nejednakost sve veći problem. Kao da smo ušli u začarani krug niskog životnog standarda i ekonomske nejednakosti (circulus vitiosus) iz koga se ne možemo ili ne znamo iskobeljati.

Drugo, u Evropskoj uniji većina država beleži nisku ili umerenu nejednakost. Poznato je da skandinavske zemlje, ali i zemlje Centralne Evrope (Češka i Slovačka), prednjače po jednakosti dohotka. Takođe, zna se da je i dohodak po glavi stanovnika većine ovih zemalja (naročito onih koje se najviše „pitaju” u EU) na visokom nivou (recimo, BDP per capita Nemačke ili Švedske je preko 20% u odnosu na prosek EU28).

S druge strane, uzimajući u obzir trend povećanja nejednakosti u Srbiji, kao i naš „očajan” dohotak po glavi stanovnika (zajedno sa Makedonijom i Albanijom u grupi smo zemalja sa nivoom BDP-a per capita od 60% do 70% ispod proseka EU28), s ekonomske tačke gledišta, postavlja se opravdano pitanje: Zašto bi nas ovi bogati uopšte i primili u svoje društvo!?

Meni nije poznato da su bogati u istoriji voleli da se druže sa siromašnima, osim ako ih ne „proguraju” u svoje društvo iz nekih posebnih interesa, koje u slučaju Srbije ne vidim. I dalje smo mi za njih „ružno pače”, čiju nerazvijenost oni ne bi da finansiraju. No, to mnogo više govori o našoj (ne)sposobnosti da reformišemo državu i institucije u cilju ekonomskog razvoja.

Da zaključim. Naš mali ekonomski kolač, i ekonomska nejednakost, kao „jahači apokalipse”, potvrđuju da naša ekonomska stvarnost nije nimalo svetla. Ipak, budući da smo kao narod, s pravom ili ne, poznati po ulepšavanju stvarnosti, naročito onda kada je ona tako gorka, završiću, ironično ili ne, u nešto vedrijem tonu: „Ma, da smo mi živi i zdravi”!