Divide et impera

Dan 25. februar 2022. biće upisan u anale značajnih istorijskih datuma, kao između ostalog i 24. mart 1999. godine. Tog februarskog jutra napadnuta je suverena država iz vazduha, sa kopna i mora. Napadač RF napad naziva „specijalnom vojnom operacijom” (SVO), a kao razlog navodi „demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine”. Do dan-danas napadi traju, ljudi stradaju i iseljavaju se, a pregovori jedan za drugim propadaju. Niko ne može predvideti kraj.

Ovaj rat, ko i svaki drugi, izaziva patnju, stradanja i podeljena mišljenja. Jedni su za napadača (RF), a drugi za napadnutog (UKR). I dok ceo ZAPAD otvoreno podržava UKR i na sve načine se trudi da „kazni” napadača, dotle se ISTOK ponaša uzdržano, čeka i taktizira. Kažnjavanje ne zna za granice, ne bira ni ljude ni životinje (samo da imaju predznak „rus”), te su počeli i Maša i Medved da strepe.

U Srbiji, inače, ništa novo. Kao da duvaju i istočni i zapadni vetrovi istovremeno. Jedni su za napadača (čini se brojčano više), drugi za napadnutog. Jedni se dive Agresoru, drugi se saosećaju sa Žrtvom. Tek poneko progovori hladne glave, bez veličanja napadača, uz saosećanje sa žrtvom.

U čemu je koren ove najnovije polarizacije? Ko je tu u pravu – podržavaoci lika i dela svemoćnoga Predatora, ili ljubitelji zapadne kulture, čak i ove najnovije „cancel kulture”? Hajde da sagledamo stvari iz njihovog ugla, a za to su nam potrebna dva lika: Rusofil (i to ne onaj koji voli Dostojevskog ili Puškina, nego Predatora, te ga prekrštavamo u Putinofila) i Evrofil (onaj koji veruje da će nam ulaskom u EU poteći „med i mleko”).

Putinofil: Ovaj rat je započet sa potpunim moralnim, istorijskim i svakim drugim pravom. Tu je i razlog strateške odbrane RF od agresora. Moralno je da se napadnu „nacisti”, da se kazne oni koji sarađuju sa NATO-om, a pri tom je to nekada bila ruska teritorija. Pitanje je i šta su ti Ukrajinci, jel to neka nacija? RF, odnosno Putin samo vraća ono što je njeno (njegovo).

Evrofil: Ovaj rat treba nazvati pravim imenom – agresija na suverenu državu. Svi ostali razlozi su izgovori. Evropa i Amerika treba da kazne diktatora ne birajući sredstva. I mačke treba da se kazne, i to ne samo „ruske plave”, nego sve druge koje u sebi imaju „rusku krv”.

No, da ostavimo naše ostrašćene drugare da razgovaraju u nekoj (srpskoj) kafani, a mi da vidimo prave razloge ovakvog rezonovanja. Čime se to može objasniti?

Ne tako davne 1966. socijalni psiholozi Lerner i Simons sproveli su prvi u nizu (sada već klasičnih) eksperimenata o saosećanju prema žrtvi. 72 učesnice su posmatrale patnju „žrtve” koja je primala elektrošokove, nakon čega su opisivale doživljaj. U početku, bile su uznemirene. No, kako su su elektrošokovi pojačavali, a one nisu imale mogućnost da intervenišu, nešto čudno se desilo: počele su da obezvređuju žrtvu. Štaviše, što je patnja bila jača, obezvređivanje žrtve bilo je veće. Očekivano, obezvređivanje žrtve bilo je najslabije kada su učesnice bile u prilici da joj omoguće da dobije nagradu (kompenzaciju).

Moćan eksperiment koji pokazuje svu kontradiktornost ljudske prirode. Bez obzira na to što su ponuđene različite interpretacije rezultata ovog eksperimenta, autori su kreirali tzv. hipotezu VEROVANJA U PRAVEDAN SVET! Moćna hipoteza koja, između ostalog, može objasniti i postojanje pravnih fakulteta, sudova, zatvora, pa čak i grobova. Pravda – tako izražena ljudska tendencija, za nju smo spremni i da poginemo!

Zbog pravde verujemo i u sudbinu. Verujemo i u Kosmos koji uravnotežava stvari i bije bitku sa Haosom. Verujemo i u pravednoga Boga kao protivnika Đavola. Verujemo i u onostrani život u kome će biti ispravljene sve nepravde ovoga sveta. Verujemo i bele i crne magove, horoskope, natalne karte, verujemo u sve što treba da nam vrati narušenu „ravnotežu”. A ako nam se desi nešto dobro, verujemo da je pravda „pobedila”, jer šta bi drugo moglo biti pošto smo mi (i samo mi!) to zaslužili.

Ne verujemo samo da zasluženo dobijamo nagrade, nego verujemo i da drugi nezasluženo iste dobijaju. I tu nismo „štedljivi”, jer dalje verujemo i da drugi s pravom dobijaju kazne. „Kako žanješ tako ćeš da seješ”, „milo za drago”, „dobio si što si zaslužio”… sve su ovo racionalizacije našeg verovanja u pravedan svet.

Kao što vidimo, verujemo u svašta. Samo u jedno nećemo ili ne možemo da poverujemo: U ČINJENICU DA JE OVAJ SVET NEPRAVEDAN. To ne biva. Tako da ne ide da je napadač RF napao nekoga, a da nema razloga to da čini. Isto tako, ne ide da neko pati, a da nema razloga za patnju. Sve se dešava s nekim „razlogom”, ništa nije plod slučajnosti.

Naš Rusofil nudi snažne „razloge”. Evrofil mu diše za vratom. I dok se oni „razložno” raspravljaju, neko treći sa strane im reče:

Predator se osetio ugroženim, koji god da su razlozi. A kada se Predator tako oseti i kada mu neko ugrozi „percipiranu” teritoriju, onda mora da „brani” i sebe i teritoriju. Štaviše, i jedan drugi Predator, preko okeana, isto to radi. A šta drugo Predator da radi, sem da se brani?

Zaista, „šta drugo Predator da radi, nego da brani sebe i svoju teritoriju?” Ipak, da upotrebimo Razum (jedino što nam Bog ili Priroda podariše kao protivtežu bezumlju) i upitamo: Ako je Predator toliko moćan, ima vojsku, lovu i sve što mu treba, zašto mu je potreban neko drugi da dokazuje svoju moć? I kome je dokazuje? I, šta ćemo sad?