Dobro jutro, Kolumbo!

Dana 20. januara 2023. dok Srbi po običaju slaviše „najčasnijeg poslednjeg proroka”, naš vrli Predsednik se sastao sa predstavnicima zemalja „Kvinte” i, u ne baš prijatnom razgovoru, progutao „prvu gorku pilulu”. „Gorki list”, inicijalno tzv. francusko-nemački, a kasnije „evropski” predlog, bejaše predočen našem glavnom Pregovaraču.

Ispijenih očiju, zabrinutog i (s)umornog izraza lica, Pregovarač histrionično saopšti javnosti „bolnu istinu”. Mediji, političke stranke, društveni pokreti, svi do jednog, bejahu konsternirani „bolnom istinom”, te se stvoriše neophodni uslovi za nastavak „društvenog dijaloga”.

Po ko zna koji put, javnost i političke stranke podeliše se na „Patri(J)ote i Izdajnike”. No, ovoga puta karte se malo promešaše, te se na istoj strani nađoše „Gospodin Đilas” i „partija i bratija”, a na suprotnoj oni koji do juče bejahu „ko dva oka u glavi”. Izoštri se politička scena do neslućenih razmera na talasima društvenog nemira uskovitlanog „nepristojnim evro-predlogom”.

Po svemu sudeći, za neke je sporan ceo Predlog (bar ovaj koji videsmo u medijima), po nekima samo neke tačke, a za neke je ovo izraz „evropske dobre volje”. Sledstveno tome, dobismo tri grupacije: 1) one koji su rezolutno protiv, 2) one koji se delimično (ne)slažu, i 3) one koji su Za.

Kriterijum podele je stepen poverenja u EU i evropske vrednosti, koji je, by the way, u očajnom stanju u Srbiji (pesimisti bi rekli, „nikad gori”). Taj stepen poverenja se shodno odrazio i na ocenu samog Predloga.

Zato, hajde da vidimo najspornije tačke Predloga.

„Obe strane će se rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava i nediskriminacije (član 2).”

„Suverena prava DRŽAVA”, „nezavisnost”, „autonomija”, „teritorijalni integritet”, „pravo na samoopredeljenje” – termini sa jasnom konotacijom: ovaj dogovor sklapaju dve NEZAVISNE DRŽAVE.

Da vidimo član 4. Predloga:

„Strane polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime. Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.”

Dakle, delovanje na međunarodnoj sceni je samostalno, bez patronata druge strane, a to znači da je reč o delovanju dveju nezavisnih država. Da bi se to pojačalo, ne obe strane, nego samo Srbija, treba da se obaveže da „sa povezom preko očiju” sve to nemo posmatra.

Iako su se u medijima mahom spominjala dva citirana člana, da se primetiti da ni član 1. Predloga, u „svom duhu”, ne zaostaje za navedenima: „[…] Obe strane će međusobno priznati relevantna dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, tablice vozila i carinske pečate.” Toliko „omražena” domaća reč PRIZNANJE na ovom mestu jasno je eksplicirana!

Ne možemo a da ne dodamo i član 5. Predloga koji govori o tome da će obe strane podržati jedna drugu na njihovom evropskom putu. I vrapci na grani znaju da u EU ulaze samo suverene države. Ovde se obavezujemo i da tzv. Kosovo „poguramo” u ovu međunarodnu organizaciju. Ovde da „guramo”, a ulazak u druge organizacije (ne dao Bog i u UN!) da nemo i nevešto posmatramo! Rečju, da ćutimo!

I šta ćemo sad?

Da budemo realni, ovo je politički sporazum. U njemu se to i naglašava, kada se kaže da je ovo „osnovni sporazum” kao „važan korak u normalizaciji odnosa”, a da tek sledi PRAVNO OBAVEZUJUĆI SPORAZUM (čl. 6). Čitajmo ovako: prvo se obavezujemo politički, a onda ćemo i pravno! Za ovo drugo, doduše, potrebna je većina u Skupštini, a ona se već uveliko gradi. To je već sada jasno!

Sve u svemu, prvo da potpišemo politički sporazum kojim priznajemo legitimitet druge strane kao nezavisne države (ko da do sada to nismo činili!), a onda sledi formalizacija i legalizacija sporazuma. Za to ćemo biti nagrađeni pravnim konstruktom naziva „Zajednica srpskih opština” (lepo zvuči), sa nadležnostima nekog regiona. I da ne zaboravim, nećemo biti kažnjeni „sankcijama”, „povlačenjem stranih investicija”, „oduzimanjem bezviznog režima” i drugim „pogodnostima”.

Cost-benefit analiza je jasna: treba da snosimo navedene troškove, a da dobijemo ZSO (šargarepa) i korist od izbegavanja potencijalne štete (štap). „That all folks”, pa izvolite! Doduše, i za drugu stranu spremili su „šargarepu” u vidu tihog priznanja, a i po neki „štapić” za Kurtija i njemu slične.

S tim u vezi, naš Pregovarač reče: „Dobro jutro, Kolumbo”. Da se složimo s njim, sve je ovo manje-više očekivano, a mi ćemo svemu pristupiti nezrelo, emotivno i u skladu s našim predubeđenjima, zabludama i mitovima! Jasno, pa što bismo pregovarali s „Crnim đavolom”; imamo mi naše demone koji su nam lepši, miliji i draži!

Da zaključimo. Svaki ishod koji je plod rigorozne i objektivne analize društvenih troškova i koristi, s tim da u društvenu funkciju ne smeju da uđu stranački interesi, prihvatljiv je! Ovo je možda prilika za naš društveni rast i sazrevanje, iako nije baš prilika za neto društvenu korist. Možda je to i najvažniji društveni izbor!