Il principe Vučić

Renesansni italijanski politički filosof Nikolo Makijaveli u prvoj polovini 16. veka objavljuje svoje čuveno delo "Vladalac" (ital. Il Principe) u kome nas upoznaje sa osobinama mudrog vladaoca.

Prema njegovom mišljenju, mudar vladalac treba da ima osobine dveju životinja: lava i lisice. Od prve treba da preuzme neustrašivost i hrabrost, a od druge lukavost i prepredenost. No, to nije dovoljno, mudar vladalac treba da se pretvara da je blag, pouzdan, čovečan, pobožan i častan. Rečju, treba da stvori i održava utisak kod svojih podanika da ga krase spomenute vrline. Modernim rečnikom, mudar je onaj vladalac koji zna da manipuliše masom (svetinom).

Polazeći od ovog, iznosim sledeću tezu: našeg Premijera (u daljem tekstu: vladar) krase osobine spomenutih životinja, kao i sklonost ka manipulaciji (nedovoljno obrazovanom i nekritičnom) masom. Ako uspem da iznesem dovoljno argumenata u prilog ovoj tezi, sledi da je Vučić mudar vladalac. Pa krenimo redom.

Prvo, kako je vladar uopšte došao na vlast?

Iako mnogi u tome vide neminovnost (lat. fatum), smatram da je taj ishod (dolazak na vlast) posledica spontanog delovanja brojnih faktora na političkom tržištu. Između ostalog, jedan od njih jeste i lenjost "demokratskih birača" u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. godine, nakon čega je krenulo postepeno urušavanje DS-a i njenih satelita. Vladar je zgrabio dugo čekanu priliku i, po svemu sudeći, teško će je ispustiti. Političko tržište je promešalo karte!

Potom, setimo se komemoracije u Srebrenici jula 2015. godine. I najveći protivnici Vučića nisu mogli, iole racionalnom argumentacijom, da ospore ispoljenu hrabrost Premijera. Beše to svetska vest (eng. breaking news), nakon čega je on vešto iskoristio taj događaj da „ućari“ još koji poen u očima, ne samo domaće, već i svetske javnosti. Ta osobina ga prati do današnjih dana do te mere da ga odlazeći turski ambasador naziva „jednim velikim hrabrim junakom“, a bivši američki ambasador „vrednim i hrabrim čovekom“. Pohvale stižu i od „našeg omiljenog“ bivšeg američkog predsednika (BK) i bivšeg nemačkog kancelara (GŠ).

U ovome prepoznajemo vladarevo vešto korišćenje već stvorene pozitivne slike zarad maksimizacije glasova, kao i izvlačenje koristi iz jednog očito neprijatnog događaja. Ovakva slika se prelila i na našu državu u očima, pre svega, svetske javnosti, što se može oceniti kao mudro vladanje.

Ovi događaji otkrivaju i dimenziju lisičije prepredenosti našeg vladara. U prilog tome govori i poslednje „durenje“ u Briselu zbog hrvatske blokade otvaranja podglavlja EU sa Srbijom, koje bi, sudeći prema prethodnim događajima, trebalo da donese korist za našu zemlju (dok pišem ovu kolumnu stiže vest o deblokadi!). Razlog je taj što je Premijer izgradio reputaciju kredibilnog igrača u očima svetskih lidera, tako da njegove emocije (stvarne ili artificijelne) neće ostati nezapažene i nenagrađene. Setite se suzdržanog držanja tokom blokade na granici sa Hrvatskom. „Mirno i kooperativno dete“ tada beše nagrađeno, a ujedno i naša zemlja odnese diplomatsku pobedu, posle niza (sušnih) godina diplomatskih poraza.

Dakle, u spoljnoj politici, za sada, vladar vešto balansira u granicama mogućeg. No, kakva je situacija na domaćem terenu? Nažalost, tu više dolazi do izražaja treća osobina Makijevelijevog vladaoca. Sklonost ka manipulaciji odnosi prevagu nad stvarnom željom za političkom, ekonomskom i društvenom reformom, uprkos određenim opipljivim rezultatima. Pojedini najbliži saradnici našeg vladara izražavaju prema njemu strahopoštovanje sa primesama ulizištva, a brojni građani divljenje njegovim plemenitim osobinama, samopregalačkom radu i velikom mučeništvu. Vladar je uspeo da zadivi svoje podanike i pretvori ih u navijače njegove politike i poklonike njegove ličnosti. Tu nema ni trunke kritičkog sagledavanja, makar i bilo pogrešno. Jednostavno, poklonjenoj ljubavi u zube se ne gleda, već se mora uzvratiti istom, ako ne i većom, merom (ljubavi).

Koliko će ta ljubav trajati? Kao i svaka intenzivna, neobuzdana i nekontrolisana ljubav: određeno vreme, nakon čega sledi mržnja ili prezir. S tim u vezi je i pitanje: šta je to što može uticati na ovaj "sindrom zapletenih rogova"? Iskustvo nam daje odgovor: pojava novog lidera koji će ponuditi "novu ljubav" i delovati otrežnjujuće na već uspostavljenu prvu. No, sudeći po trenutnim konkurentnim liderima i njihovom erotskom potencijalu, izgleda da će ova prva još dugo trajati!

Šta nam ova simbioza dodatno otkriva? Prvo, brojne kritike usmerene na vladara pokazuju se kao neutemeljene ili, u najmanju ruku, pristrasne, rukovođene uskim partijskim interesima. Malo je tu objektivnosti koja bi za posledicu imala pridobijanje novih pristalica opozicionog mišljenja, posebno ako se uzme u obzir to da se opozicioni lideri obraćaju intelektualnom sloju stanovništva. Potreban je radikalan metodološki zaokret u kritici, i maksimizaciji koristi od nje, od strane heterogene i uskim interesima zaslepljene opozicije. Za početak, opoziciji se preporučuje oslobađanje od kompleksa gubitnika i oslanjanje na "mladu i svežu krv".

Drugo, i ne manje važno, ako se uzme u obzir to da je oko milion ljudi u Srbiji sa visokim i višim obrazovanjem (oko 17%), potom značajni indikatori (ne)intelektualizma našeg naroda (masovno gledanje rijalitija; Kurir i Informer u vrhu najčitanijih dnevnih novina; pad kvaliteta obrazovanja i nedostatak kritičkog mišljenja) i preokupiranost egzistencijalnim pitanjima, onda je jasno otkuda potreba i potražnja za vladarom kao "spasiocem i otelotvorenjem svih naših neispunjenih želja".

Objektivno, Il principe Vućić ostaće upamćen po određenim reformskim potezima i postignutim rezultatima, i kao "kooperativan čovek" u spoljnoj politici (pre svega, zbog pregovora oko Kosova). No, pamtićemo ga i kao nekog ko nije imao kuraži da se radikalno razračuna sa partokratijom!

Za kraj, zamislite šta bi se desilo sa njegovom strankom i njenim satelitima, kada bi, hipotetički, uklonili Vučića? Bili bi izbrisani na političkoj karti! Infantilna vera u "jednog čoveka" značajan je indikator nezrelosti (da li samo političke?) većeg dela našeg naroda. Dug je put do vladavine prava, snažnih institucija i slobodnih pojedinaca!