Izbori i društvena polarizacija

„Svako poseduje upravo onoliko taštine koliko mu nedostaje razuma“

Fridrih Niče

Dana 10. januara 2019. na portalu RTS-a objavljen je sledeći naslov: Vučić sa vrhom SNS-a o vanrednim izborima. I pre ovog datuma šuškalo se u medijima i raznim kuloarima (uvek otuda i krene) da će tokom 2019. biti izbora. Slučajno ili ne, ovo „govorkanje“ išlo je uporedo sa uzavrelim građanskim protestom pod nazivom „1 od 5 miliona“.

Iako na ovim protestima nije izrečen eksplicitan zahtev za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora, naš Predsednik države i Predsednik vladajuće stranke (kako to gordo zvuči) u više navrata poručio je opoziciji da kad god hoće izbore – idemo na izbore. Snažno, jako i samouvereno! Očito je da se Predsednik ne plaši izbora, a možda čak smatra da bi bili i poželjni, što je indirektno potvrdio i Potpredsednik SNS-a N. Stefanović kada je izjavio da stranka mora da bude spremna za izbore.

Najistaknutiji predstavnici vladajuće stranke „oštre politički nož“, dok najvažniji predstavnici naše „šarolike“ opozicije negde u pozadini prate dešavanja oko „građanskog protesta“, maštajući da će se pretvoriti u neku vrstu „francuske salate“ na domaći način. Neka inicijalna kapisla očito im je potrebna. A za to vreme, isporuče nam po koji tvit, recimo, o „vincetu“ koje pije naš „skromni“ Predsednik, čisto da nam održe pažnju da su tu i da su aktivni, makar i na Tviteru.

Pa, dobro, da postavimo jedno razumno pitanje: Da li su nama uopšte potrebni izbori i, ako jesu, šta će oni doneti u političkom smislu građanima ove „mučeničke“ zemlje? Da ne okolišem: NEĆE DONETI NIŠTA!

Time dolazimo do jednog načelnog pitanja: Kada su izbori potrebni i da li su korisni? Naravno da dâ, ali kada su društvene okolnosti drugačije. Naše prilike, suštinski, nisu drugačije nego što su bile u prošlosti (onoliko koliko moje pamćenje seže), budući da se neki obrasci ponavljaju.

Koji su to dominantni društveni obrasci?

Prvo, imamo centralnu liniju razdvajanja: nekada je to bila linija za i protiv Tita (naravno više za), pa za i protiv Miloševića (tu negde fifti-fifti pred kraj vladavine), pa za i protiv Đinđića (značajno više protiv, do smrti), za i protiv Tadića (malo više protiv) i onda dođosmo do linije za i protiv Vučića (zasada više za). Ovu poslednju liniju čine dva tabora: „vučićevski“ i „antivučićevski“. Tu smo se zasada „ukutkali“.

Šta u stvarnosti mi to imamo? Imamo jednu oštru društvenu podelu, odnosno društvenu polarizaciju. Nakon skoro 20 godina od „demokratskog prevrata“, umesto da se delimo na one koji su za „državu blagostanja“ i one koji su za „liberalnu državu“, za „više ili manje novca za školstvo i zdravstvo“, za „veće ili manje poreze“, itd, mi ne možemo da dobacimo dalje od podele oko NEKE LIČNOSTI, pa po toj liniji ide ono infantilno, znate već: SVIĐA MI SE, NE SVIĐA MI SE!

„E Srbinu, luda glavo, dokle da te nose emocije?“ Dokle god trezveno ne sagleda društvenu realnost! Ali šta to remeti percepciju i procenu te realnosti?

Remete je, pre svega, razne „političke distrakcije“ koje dolaze sa svih strana. Maltene smo svakodnevno bombardovani stvarnim ili izmišljenim vestima (ovim drugim naročito). Nema čovek gde da se skloni da realno i zdravorazumski sagleda društvo i državu u kojoj živi. Topli savet glasi: s vremena na vreme, ugasite TV, nećete ništa propustiti, a bolje ćete se osećati.

I da se vratimo na pitanje sa početka teksta. Izbori neće doneti ništa, ali će pojačati društvenu polarizaciju. Kako? Zamislite sledeći scenario: dve grupe, koje su već podeljene, u očekivanju izbora, razmatraju sva goruća politička pitanja (a ima ih, vala). Pretpostavimo da i u jednoj i u drugoj grupi postoje ljudi umerenih stavova. Međutim, nakon raznih unutargrupnih diskusija, u preizbornoj atmosferi, i ovi umereni ljudi „preobratiće se“ u ljude ekstremnijih stavova. Brojna istraživanja upravo to dokazuju.

Dakle, potencijalni izbori umesto da omoguće razmenu i sučeljavanje zdravih ideja, biće samo razmena ideja u stilu TANTE ZA KUKURIKU. Ovom društvu nedostaje upravo to: NORMALNA KOMUNIKACIJA, koja podrazumeva i konflikte i sporove, ali koji se rešavaju na miran i civilizovan način. To je njegova vapajuća potreba!

I za kraj, pitanje za razmišljanje: ko je odgovoran za ovakvu lošu komunikaciju? Preoštro je optužiti samo vladajuću kliku, kada je ova vrsta komunikacije postojala i pre njene vladavine. Odgovorni smo svi, ali mi se ipak čini da su odgovorniji oni koji imaju moć, oni koji se nalaze na čelu raznih grupa, počev od države, preko radnih kolektiva, do medijskih kuća.

I zato jedna opaska: jako je bitno koga biramo da bude na čelu neke grupe. Evo jednog jednostavnog pravila za neki budući izbor: neka to budu ljudi promišljeni, manje kapriciozni, razumni, skloni dijalogu i dogovoru! Ako ne znate ko su oni (jer varalica ima koliko hoćete), umesto TV-a ili Tvitera, oslušnite mišljenje njihove okoline! Reputacija je uvek dobar signal!