Između čekića i nakovnja

Nedavno smo bili posmatrači i živi svedoci istorijskih utakmica naših „plavih“ protiv Španaca, a potom i njihovih latinoameričkih „potomaka“ – Argentinaca. Da postoji veza između ova dva naroda, ne samo po jeziku i veri, moglo se videti na terenu: njihove košarkaške predstavnike krasila je brzina, energija i preciznost u šutu. A naši, bledi, ali ipak uporni u pokušaju da stignu i prestignu trenutno bolje protivnike.

Nažalost, tradicionalni srpski inat je izostao. Očekivalo se posle poraza od Španaca da „proradi“, ali od njega ni traga. Da li zbog prethodne „traume“, lošeg spavanja i umora od leta, prevelikih i nerealnih očekivanja, ili od svega toga po malo, teško je utvrditi. U svakom slučaju, nakon poraza od Argentine „naši momci“ nađoše se na udaru i „stubu srama“ ogorčene srpske javnosti!

U ovoj sagi sa našim košarkašima, ispoljiše se sve naše ljudske i nacionalne slabosti. Od traženja „krivca“ i uzroka „nacionalne tragedije“, preko nerealnog i zlonamernog optuživanja, do iskupljenja i ispunjenja duga i obaveze koju su „plavi“ imali prema domaćoj publici, željnoj pobedničkog prestola ili bar jedne medalje. Sve ispod toga bilo bi ravno „katastrofi”, koju smo faktički i doživeli.

Zato hajde malo da zavirimo u ovu priču i pokušamo da izoštrimo sliku. Ključno pitanje glasi:

Otkuda ovolika halabuka oko jedne košarkaške utakmice? Šta je ova „nacionalna tragedija“ iznela „na svetlo dana“?

Bez uvijanja i okolišanja, iznela je sav naš „prljav veš“, za koji smo pomislili da ga više nema i da je bačen negde u stranu, gde mu je i mesto. Neki su možda pomislili da je ostao u upotrebi samo kod naših suseda, ali, džaba, i „domaći đavo“ ne miruje – samo čeka priliku da iskoči i pokaže svoje pravo lice.

Kakvo je, u stvari, to lice?

Postoji jedna mantra u našem narodu da je vlast odraz naroda. Tačna ili ne, naš fokus često je usmeren upravo na vlast, koja, po definiciji, ništa ne valja, korumpirana je i „samo pljačka narod“. Iako niko živi nije ponudio jasne dokaze za ovu kategoričnu i generalizovanu tvrdnju, ona se svejedno ponavlja kao mantra, i, povrh svega, pušta svoje korenje, ali sada u drugom smeru – smeru naših košarkaških (anti)junaka koji izgubiše na bojnom polju.

„Sramota“, „Vučić je delegirao tim“, „Sale je loše postavio igru i nije pozvao najbolje igrače“, „Bjelica pojma nema“, odzvanjalo je kao eho nakon tragične utakmice protiv Argentinaca. Bilo je i izjava: „Onaj Kampaco, m...mu njegovu“. Bes, gorčina, razočarenje i, naravno, pod dejstvom tih emocija, „upiranje prstom u čelo“. To famozno traženje „žrtvenog jarca“!

Niko živi, ili bar niko od ovih besnih, nije se pitao: otkuda takva i tolika histerija? Da je razumemo, možemo, ali samo donekle. Da je opravdamo, teško! Zašto?

Zato što ona pokazuje svu našu nezrelost! Ona pokazuje upravo ono što treba da menjamo: naš ratnički jezik, našu prepotentnost, naše nerazumevanje drugih ljudi, u ovom slučaju najboljih (u košarci). Slično vam je i u drugim oblastima. Ona opšteprihvaćena krilatica da se u Srbiji sve prašta osim uspeha, moraće malo da se dopuni: i neuspeha!

U stvari, mi ništa ne praštamo, ni uspeh ni neuspeh, naročito ne (ne)uspeh najboljih i to u svim oblastima. Možda upravo ti najbolji to i znaju i osećaju, te odoše glavom bez obzira van granica ove „ratničke sredine“. U stvari, ja sam poprilično siguran da oni nisu otišli odavde samo zbog toga što nemaju „kintu i standard“. Nemaju oni ovde ono što imaju tamo neki drugi: mir, podršku i solidarnost!

Ih sada, neko će reći, kakav „crni“ mir i kakva „crna“ podrška i solidarnost, pa to je dosadno, nema tu strasti i vrele krvi! Tačno, složio bih se, ali samo iz ego stanja deteta, koje sam, hvala Bogu, odavno prevazišao. A upravo je to naše (nacionalno) dominantno stanje ili se bar ono najviše čuje, kako to ove male „sportske studije“ otkrivaju.

Da se razumemo. Volim ja svoj narod. Vole ga i ovi što su otišli, bar iz ovih razloga o kojima pričam. Ali živeti stalno između čekića, u liku naših vlasti (i drugih formalnih autoriteta) koje te s vremena na vreme lupe po glavi i podsete da ne smeš da odskačeš – bar ne previše, i nakovnja, u vidu našeg nacionalnog mentaliteta, nije baš ugodna pozicija! Klatno stalno naginje ili na jednu ili na drugu stranu, zavisno od toga ko ga jače povuče!

Zato ili ćemo menjati čekić ili ćemo menjati nakovanj! No, tvrdi su i jedan i drugi! Realno, nema nama spasa! Zato Sale, idi u košarkašku penziju, dok još nije kasno! Dok ne zaborave sve što si učinio za ovu naciju, ko što su zaboravili i unizili uspehe drugih naših „nacionalnih junaka“!