Jedan lajk za srpsko pravosuđe

Zamislite situaciju u kojoj stranka, koja je izgubila parnicu, izlazi iz sudnice i kaže: "Ovaj sudija je korektan čovek. Jeste da sam izgubio/la parnicu, ali sve je suđeno po zakonu, a ukoliko moj advokat proceni, mogu podneti i žalbu višem sudu". Da li je ovaj opis pomirljive i objektivnoj oceni sklone stranke u Srbiji realan? Smatram da baš i nije, a vi, ako mislite suprotno, slobodno komentarišite, spreman sam da korigujem svoj stav.

Sada zamislite drugu životnu situaciju u kojoj dva prijatelja sede u kafani, i posle konzumacije malo veće količine "vatrene vode", kreću da komentarišu stanje u srpskom pravosuđu i našoj državi.

"Znaš kako, skoro sam izgubio parnicu sa svojim komšijom, i mogu ti reći, ovaj naš sud je potpuno korumpiran." Na to se nadovezuje njegov prijatelj: "U pravu si, nije samo sud korumpiran, nego je cela naša državna mašinerija korumpirana; tu rade sve sami partijski kadrovi, koji pojma nemaju o svom poslu".

Konačno, opisao bih jednu situaciju u kojoj sam se stvarno našao vozeći se taksijem, kada sam pričajući sa vozačem slučajno došao do teme vezane za naše pravosuđe. Odjednom, taksi vozač se uznemiri i krenu: "Naše pravosuđe, brate moj, ništa ne valja; zamisli morao sam da se nagodim oko neke sume jer sam se pogrešno parkirao i povredio državnu imovinu... Sve su to, brale, prevaranti". Kako čuh da spominje nagodbu, pokušah da mu skrenem pažnju da je u pitanju tužilaštvo, a ne sud, ali džabe, moj sagovornik se još više razljuti, kao da je osetio da ga ne podržavam u njegovim oštrim stavovima u pogledu ocene našeg pravosuđa. Na kraju, ja se ućutah, ukapiravši da od razumne argumentacije nema vajde.

Pa dobro, kakvo je stanje u srpskom pravosuđu? Očajno – kako najčešće percipira naša javnost, ili, pak, nešto svetlije od toga?

U želji da dam odgovor na ovo pitanje, naveo bih jednu odličnu studiju Svetske banke iz 2014. godine, pod nazivom Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji. Reč je o jednoj sveobuhvatnoj analizi u kojoj su precizno ustanovljene slabe tačke u našem pravosuđu i date smernice za njihovo prevazilaženje.

U ovoj studiji, između ostalog, naglašava se da je pružanje pravosudnih usluga u Srbiji ograničeno zbog problema vezanih za efikasnost, kvalitet i pristup pravosuđu. Navodi se da su pravosudne usluge skupe, postupci dugotrajni i frustrirajući i podložni raznim zloupotrebama. Generalno, stranke su nezadovoljne radom sudija, dok ispoljavaju zadovoljstvo radom administrativnog osoblja. 

U pogledu efikasnosti u pružanju pravosudnih usluga, poslednjih godina zabeležena je povećana produktivnost sudija, smanjuje se broj nerešenih predmeta, ali se sudovi i dalje suočaju sa problemom zaostalih predmeta. "Rak-rana" našeg sistema jeste neefikasnost u izvršenju presuda, kao i izuzetno neefikasna dostava. 

U pogledu kvaliteta u pružanju usluga, ističe se loš kvalitet zakona, pre svega nedovoljna preciznost zakonskih odredbi, preklapanje ili protivrečnost odredaba različitih zakona, donošenje zakona koji se ne primenjuju (tzv. "mrtvorođeni zakoni"), loš žalbeni sistem (preveliki broj žalbi, visoka frekvencija ukidanja i vraćanja predmeta na ponovno suđenje, veliki broj poništenih presuda), visoka percepcija korupcije u pravosuđu i niska percepcija sudijske nezavisnosti. Ilustracije radi, samo 13% sudija i tužilaca smatra da su zakoni generalno pravični i objektivni, a više od 80% sudija, tužilaca i advokata izražava zabrinutost zbog nedoslednog ili selektivnog tumačenja zakona.

U pogledu pristupa uslugama pravosuđa, postoje brojne prepreke, pre svega visoke sudske takse i naknade za rad advokata u odnosu na prosečnu zaradu u Srbiji. Naročito su visoke advokatske tarife i nisu u skladu sa evropskom praksom. Tako više od trećine kompanija ističe da sudski sistem (pre svega zbog taksi i troškova advokata) predstavlja veliku prepreku u njihovim poslovnim aktivnostima, dok trećina smatra da čini umerenu prepreku. Zatim, oslobađanje najsiromašnijih građana od plaćanja sudskih taksi je nasumično; sistem besplatne pravne zaštite ne funkcioniše organizovano; a poznavanje zakona i sudske prakse ograničeno je ne samo u javnosti, nego i među profesionalcima.

Nakon iznetih relevantnih podataka, zamislite da sam Funkcionalnu analizu pravosuđa u Srbiji pokazao našim izmišljenim kafanskim prijateljima ili ljutitom taksisti. Da li bi oni promenili mišljenje o srpskom pravosuđu u pravcu realnijeg sagledavanja njegovog stanja? Čisto sumnjam!        

Uvažavajući činjenicu da naše pravosuđe nije na nivou razvijenih evropskih zemalja, kao i da postoje brojni sistemski problemi u njegovom funkcionisanju, ali na čijem se otklanjanju intenzivno radi, ne mogu se složiti sa sveprisutnim negativnim mišljenjem o našem pravosuđu. Čini mi se da je ono pre refleksija nedovoljnog znanja, neinformisanosti, podložnosti raznim kognitivnim distorzijama (pre svega, netačnoj generalizaciji), kao i sklonosti našeg čoveka da stalno ocrnjuje domaće institucije bez ikakvog utemeljenja, nego nekog izbalansiranog, promišljenog i objektivnog stava.

Da bismo desegli nivo pravosuđa u razvijenim zemljama, vratili dostojanstvo sudiji kakvo je nekada uživao, a korisnici pravosudnih usluga bili koliko-toliko zadovoljni, potrebno je vreme, trud i značajne promene u sudskom sistemu. No, uporedo s tim, potrebna je i promena svesti i jačanje vere građana u sudstvo i državne institucije.  

Zato, uzimajući u obzir iznete podatke, višedecenijsku nebrigu države o našem pravosuđu (pre svega o infrastrukturi i edukaciji sudija i osoblja), političke pritiske kojima su sudije bile izložene (naročito krajem 20. veka), na ovom mestu dajem jedan lajk za srpsko pravosuđe. U kakvim političkim i društvenim okolnosti se razvijalo, može se reći i da je u dobrom stanju!