Jesmo li mi okruženi idiotima?

Odlika našeg (pa i drugih) naroda jeste da se kroz istoriju stalno "mučio“ sa vladarima. Ne treba biti veliki poznavalac istorije pa zaključiti da su naši vladari ili "dizani u nebesa“ (za života ili post mortem) ili su "mučki ubijani“. Ili ih volimo ili ih ne volimo ili smo podeljeni po tom pitanju.

Na početku 21. veka slična situacija. Politička, društvena i ekonomska zbilja svela se na JEDNOGA i na one koji mu "kliču“ i one koji ga potpuno dezavuišu. Mentalitet naroda, politički sistem, društvene okolnosti, "strani faktor“ ili nešto peto? Ili od svega toga po malo?

Ne tražeći tačan odgovor na ovo pitanje, dodajmo listi opšte poznatih faktora još jedan – odlike ljudske prirode. Pa krenimo redom.

Poznato je, naročito ljubiteljima stripova, da su Indijanci bili jako zainteresovani za ljudsku prirodu. Recimo, Asteci, oni što omašiše kraj sveta 2012. godine, koristili su četiri elementa prirode: vatru, vazduh, zemlju i vodu, da opišu različite kategorije ljudi. Tako su "vatreni“ eksplozivni, "vazdušni“ opušteni, "zemljani“ prizemni, a "vodeni“ posmatrači. Donekle, ova podela korespondira sa poznatom Hipokratovom podelom temperamenata na: kolerični, sangvinični, flegmatični i melanholični.

Oslanjajući se na ove i druge podele, švedski bihevioristički stručnjak Tomas Erikson u knjizi simptomatičnog naslova Okruženi idiotima (Vulkan izdanje 2019) po analogiji deli ljude na: 1) Crvene (oko kojih sve varniči), 2) Žute (Kada je zabava?), 3) Zelene (Samo ne promena!) i 4) Plave (Na str. 66, u fusnoti 99, propustio si da navedeš...). Da ne zalazimo u suštinu knjige (preporuka za čitanje), na jednom mestu (str. 176) autor navodi:

Većina svetske populacije ima zelenu crtu kao svoju glavnu odliku. To je glavni razlog zbog koga promene ne možemo dočekati raširenih ruku. Sve novo je zlo, te stoga treba da bude snažno potisnuto.“

Bez namere da „Zelene“ krivimo za naše nedaće, možemo se zapitati: Otkuda u ljudskoj prirodi toliki otpor ka promenama? Zbog čega je toliko izzražena ta potreba za redom, stabilnošću? I konačno i ne manje važno, da li su ta pitanja, pa i potencijalni odgovori, primenljivi na naš kontekst?

Jednom prilikom razgovarao sam sa jednim "intelektualcem“ o društvenim promenama. Ubio se ubeđujući me kako su promene u Srbiji nužne. Nismo imali nesporazuma, ali na moje (sugestivno) pitanje: "Ajmo u subotu da se pridružimo protestima?“, usledio je odgovor: "Ej, ne mogu tada, imam neki zaostali posao.“ Nisam stao, pa ga upitah: "Što ne napišeš nešto na ovu temu?“, a on će: "Znaš me već, ne ide da se zameram ljudima!“ Full stop!

Svi smo mi jaki na rečima, a slabi na delima. Postoji u nama neka težnja za inercijom, zadržavanjem trenutnog stanja, a i kada smo svesni da je promena nužna, izostaje konkretna akcija. Da krivimo ljude, ne ide. Da krivimo ljudsku prirodu, može. Da opravdamo tu težnju? Ne može, naročito ne u društvenom kontekstu u kojem živimo.

Bilo koji sistem u jednom trenutku mora da pretrpi promene. Spontano ili nametnuto. Svedoci smo potonjeg, ali je to fingiranje promena. U stvari, prodaje se priča da se "stalno nešto menja“, "brže, jače, bolje“, "napredak“, "niko neće zaustaviti razvoj“, i znate već sve te floskule, da ne nabrajam dalje.

Dvostruka je intencija. Stvara se privid da se stalno nešto menja u društvu. I menja se, nije da se ne menja, ali se te promene sprovode najviše u interesu jedne (nove) u međuvremenu iznikle društvene klase. Njoj sve promene prijaju, samo da se zadrži trenutna alokacija i preraspodela resursa. Ljudi uložili, pa ne daju!

Druga intencija je da se onima koji su željni stvarnih promena, iste ogade. Verovatno se u tome i uspelo. Društveno-politički inžinjering urodio je plodom, uz pomoć svih dostupnih sredstava masovne komunikacije.

Ako svemu tome dodamo i Eriksonovu tezu o dominaciji ljudi koji su „gladni“ stabilnosti i reda, onda ulazimo u jedan „začarani krug“ u kome se stalno nešto menja, a u stvari se ništa ne menja. Ljudi su „zadovoljni“, „promene“ se dešavaju, a oni ne plaćaju nikakvu cenu. Vuk sit, a ovce na broju!

I naravno svaka priča na kraju traži neki „lek“, neku toplu preporuku ili makar tračak nade i optimizma. Za ovo potonje će se pobrinuti „Žuti“, ali za stvarne promene potrebno je buđenje „Crvenih“ – svakako ne onih ideološki obojenih (od njih vala dosta)!

Trenutno je, ko zna koji put u našoj istoriji, „crveni barjak“ u rukama naših studenata. Nakon još jedne velike tragedije, probudila se uspavana energija! Bez obzira na ishod ove priče, oni pokazuju jedno veliko Srce, ali i nepotkupljivi Razum jer znaju da svako društvo počiva na četiri vrline: pravdi, hrabrosti, mudrosti i umerenosti. To je jedini lek protiv četiri otrova koja trenutno vladaju: nepravde, kukavičluka, manipulacije i ekstremizma.

To su ta dva puta – trećeg nema! Pa, koji Vi birate?