Kakva je veza između politike i zla?

Negde sam pročitao da je koren svakog zla u stavu „ja sam bolji od tebe i meni pripada više nego tebi”. Hrišćanski rečeno, gordost je greh sam po sebi, ali i koren drugih grehova, pre svega, zavisti.

I zaista, kada čovek razmisli, izvor svih naših životnih nedaća manje-više leži u gordosti, ili, modernim rečnikom kazano, egocentričnosti (od latinske reči ego i reči centar). Egocentrična osoba jeste ona koja sebe smatra centrom sveta, koja sve prosuđuje sa svog stanovišta. Takva osoba nije u stanju da se decentrira, odnosno da se izmesti iz sopstvene pozicije i svet sagleda očima drugog/ih.

U realnom životu i nije toliko strašno kada sretnete ovakvu osobu, jednostavno je možete zaobići, istolerisati, ili, što bi mladi rekli, iskulirati. Problem nastaje kada pojava egocentričnosti postane toliko učestala da je potpuno normalno, čak i poželjno, biti takav/takva. Zar se to ne dešava na domaćem političkom tržištu? Zar vas domaća politička arena ne podseća na jednu igru pojedinaca-egomana, to jest, onih koji su obuzeti veličinom svoga ja i značajem sopstvene ličnosti?

Hajde da analiziramo neke skorašnje izjave naših političara. Recimo, naš Premijer na TV Prvoj izjavljuje: „Jednog dana će reći da je i Vučić uradio isto kao Tito, dok ne dođe neko treći”. Ovo je paradigmatična rečenica, jer skroman čovek nikada ne bi dao ovakvu izjavu, a još manje sebe upoređivao sa dokazanim egocentrikom Titom. Najžalije je što ljudi vole ovakve rečenice – rezultati izbora to i potvrđuju. To je pitanje našeg mentaliteta, neki bi rekli, autoritarnog, to jest, onog koji voli vođe i predvodnike.

Dalje, uzmimo izjavu opozicionog lidera Pajtića koji u jeku izborne kampanje sebi daje za pravo da procenjuje izbor pojedinih pripadnika slovačke nacionalne manjine o učlanjenju u SNS, kao „perverzan”. Pitanje je kakav je to političar koji ovakvu izjavu smatra normalnom, budući da nije uputio izvinjenje ljudima koji su se našli uvređenim.

Da ne navodim nipodaštavajuće kvalifikacije tipa „cenzus koalicija”, čime se indirektno vređaju ljudi koji su legitimno glasali za opcije unutar ove „prinudne koalicije”. Iza ove izjave krije se procena: „ja sam jak, imam 50 odsto podrške, a oni mali, nikakvi, jedva cenzus prođoše, i kao takvi, ne zaslužuju neku veliku pažnju”.

Ni opozicioni prvaci nisu ostali dužni vlastodršcima – od njih se moglo čuti o lažovima, lopovima sa vlasti zbog (navodne) izborne krađe, na šta im ministar policije uzvraća udarac, nazvavši ih „potpunim prevarantima”.

U suštini ovakve komunikacije stoji teza: ja sam najbolji, moj protivnik je najgori, glasajte za mene. Ovo poslednje govori o instrumentalnoj ili manipulativnoj komunikaciji, čiji je cilj maksimizacija glasova i, posledično, moći i privilegija. Ako bismo uporedili ovu političku igru sa fer sportskom igrom, primetićemo očitu razliku. Prvo, političari, za razliku od sportista, ne poštuju protivnika, već ga unapred diskvalifikuju. Dobro je poznato da ako unapred potcenite nekoga, da će vam se to vratiti kao bumerang. U prošlosti se to desilo mnogim političarima, recimo, Miloševiću, ili nedavno Tadiću. Drugo, da bi izbacili protivnika iz trke, političari koriste sva dozvoljena i, za razliku od sportista, nedozvoljena sredstva, od kojih prednjače lažne optužbe, ucene, izmišljene afere, itd. Treće, konkurencija je dobra jer podstiče pojedince da budu bolji, da se više trude, da se usavršavaju. Na domaćem političkom tržištu, sa ovakvim pravilima igre (od lošeg izbornog sistema, preko nezrele političke kulture, do nekih nesuvislih pravila, kao što je ono o izbornoj tišini), zdrava konkurencija pretvorila se u surovu i pokvarenu borbu, to jest, neku vrstu socijal-darvinizma (opstanka najjačih). Kada slušam polemike naših političara u glavi mi odzvanja latinska fraza Homo homini lupus (čovek je čoveku vuk).

Ne zaboravimo da političari treba da zastupaju interese glasača i da maksimizuju javni interes. To im je profesionalna dužnost, za šta su i plaćeni novcem poreskih obveznika. Takođe, zbog pozicije koju imaju, dužni su da promovišu kulturu dijaloga i mirnog rešavanja konflikata. No, njihovo ponašanje više govori u prilog elementarnog nepoštovanja birača, nedostatka osnovne kulture i, u krajnjem, neodgovornog ponašanja.

Ostaje otvoreno pitanje da li politika, kao profesija, privlači ljude opisanog psihološkog profila, ili oni postaju takvi, čim uđu u političku arenu. Niko ne očekuje da se oni budu krotki, smerni i smireni kao budistički monasi, ali milosrdni kao dobri Samarićanin, ali pojedini postupci ili izjave domaćih političara zaista zaslužuju kritiku.

Građani bi trebalo stalno da ih podsećaju i opominju da oni nisu izabrani zbog sebe i zadovoljenja svoga ja, već zbog drugih ljudi, i da za to treba da polažu račune. No, izgleda da je ličnost političara (i ne samo njih) uvek privlačna đavolu, kao u kultnom filmu „Đavolji advokat”, koji, u liku Al Pačina, na kraju slavodobitno kaže: „Taština je definitivno moj omiljeni greh”!