Kreativna destrukcija na naš način

Poznavaoci ekonomske istorije dobro znaju ko je Vilijam Li i koliki je njegov značaj u istoriji (William Lee, 1563–1614). Za one koji ne znaju, evo kratkog opisa.

Vilijam Li je bio školovani sveštenik (završio je studije Univerziteta u Kembridžu), rođen u selu Kalverton u Engleskoj. No, ono po čemu ga istorija pamti nije njegov sveštenički poziv, nego potpuno neočekivano, njegova „kreacija” u oblasti tekstilne industrije. Li je bio izumitelj mašine za pletenje čarapa!

Neko će reći: pa dobro, mašina za pletenje čarapa, šta je sad to toliko značajno! E pa jeste značajno, evo i zbog čega!

Kada mu je na um pala ideja o stvaranju i realizaciji ove ideje, Li je sav uzbuđen otišao kod kraljice Elizabete I, tražeći patent radi zaštite svog izuma. Štaviše, uredio je da kraljica lično vidi njegov izum. Ali, ćorak! Kraljica nije odobrila patent, iz prostog razloga jer bi njeni podanici ostali bez posla. Poznat je citat iz njihovog razgovora: „Vi visoko ciljate gospodine Li”! Sličnu sudbinu Li je doživeo i kasnije kada je tražio odobrenje patenta od Džejmsa I, Elizabetinog naslednika na prestolu.

Očito je da je mehanizacija pletenja čarapa bila isuviše krupan zalogaj za tadašnju vlast: oni koji su se držali stare tehnologije (ručnog) pletenja čarapa ostali bi bez posla, nezaposlenost bi se povećala, a socijalni nemiri bi podrili kakvu-takvu političku stabilnost. Jednostavno, ova inovacija bila je podosta skupa za vlast, uprkos tome što je bila i te kako korisna za zajednicu. Trebalo je da prođe sto godina od smrti ovog pronalazača da bi se tekstilna industrija razvila!

Poučna priča, nema šta! No, za koga? Samo za one koji su otvorenog uma, i koji su spremni da nešto nauče iz iskustva. Kaže se da pametan čovek uči, pre svega, iz tuđeg iskustva! Složio bih se sa tim. Ali, kako je kod nas? Hajde da napravimo paralelu sa prethodno navedenim primerom i to samo u jednom smeru: smeru našeg odnosa prema KREATIVNOSTI I INOVATIVNOSTI!

Pre otprilike dva meseca, iz privatnih razloga, obreo sam se u našoj prestonici. Baš u to vreme desila se neka velika „gužva” na Slaviji (nije zbog fontane!). Taksisti (ne svi i ne iz svih udruženja) blokirali su saobraćaj, tražeći, između ostalog, i ukidanje preduzeća Car: Go. Kažu nelojalna konkurencija, nije po zakonu, bla bla.

Za neupućene, u pitanju je preduzeće sa digitalizovanim softverom koje nudi jeftinije i brže usluge prevoza. Rečju, nešto modernije na tržištu sa značajnom perspektivom razvoja. E to što je moderno i novo, treba saseći odmah! I naravno, ne treba izbegavati ni oštrije metode, poput blokiranja grada, radi ostvarenja tako „plemenitog cilja”. I sad, ne ide da se kaže da je Car: Go nov i bolji od nas, nego, onako kako se to radi u Srbiji, ovo preduzeće „nezakonito i nepošteno radi”. Štaviše, moglo se čuti i da prisustvo novog igrača na tržištu „nije ni ljudski i humano”, jer će taksisti ostati bez posla i biće ugrožene njihove porodice.

I sad postavljam pitanje: a kako se to beše meri društveno blagostanje? Da li prema interesima pojedinih grupa, ili naspram interesa potrošača, u ovom slučaju, korisnika prevoza? Stručnjaci za oblast konkurencije to dobro znaju, a vi sami, dragi čitaoci, procenite!

No, da se razumemo: konkurencija je opasna stvar! Čim se pojavi neko bolji, on otkriva naše mane. Mi tada bolje vidimo šta ne valja kod nas, jer imamo sa čim da se poredimo. Do tada smo živeli i „uživali” u iluziji samoprecenjivanja sopstvenih sposobnosti, osećajući se komforno i sigurno. Ali, konkurencija zato i postoji: da nas prodrma i da, ako je pravilno shvatimo, počnemo da radimo na sebi! Drugi nam služe samo kao podsticaj da napredujemo, a ne kao podsticaj da ih uništimo. To je zdrav pogled na ovu „opasnu stvar”, kako su nas naši drugovi svojevremeno učili.

Realno gledano, od kada je sveta i veka ljudi su se borili da prisvoje što je moguće veći deo oskudnih resursa. U toj borbi stare ideje su se sukobljavale sa novim. No, upravo je u tome poenta: u zemljama, poput Engleske ili Amerike, nove ideje su na kraju pobedile i sistem se, doduše sporo, ali ipak menjao. Institucije su se postepeno razvijale, te danas imamo kao rezultantu visok životni standard u tim zemljama koji privlači i ljude iz zemalja poput naše.

U tim zemljama odigralo se ono što se u ekonomskoj teoriji zove: kreativna destrukcija! Ona označava sledeće: da bi se išlo napred, u bilo kom smislu, neko mora da izgubi, a neko da dobije! Staro se urušava, novo nastaje (analogija postoji i sa životom i smrću čoveka i drugih živih bića). To je zakon tržišta! Deluje surovo, ali samo tako se bilo koji sistem može razvijati!

Ako ukapiramo taj zakon, imamo pred sobom dva izbora: da se usavršavamo radeći na sebi, ili da kukamo, kriveći tu „prokletu konkurenciju” što nam zagorčava, ionako, mučan život!

U gore navedenom primeru, nemam dilemu: CAR: GO može da implicira i da je CAR GO! Iz tog razloga, prva opcija mi se čini razboritom!