Lepe vesti iz Jagodine i Zaječara

Najnovije vesti iz Srbije!

Prva stiže iz centra Srbije, mesta gde, pored šljiva, uspevaju i egzotične biljke, doduše, malo modifikovane zbog specifične klime i vlažnog moravskog tla. Od preko 2.000 vrsta Palmi, ova naša se izdvaja po čvrstom korenu i velikoj otpornosti na iznenadne promene klime (čitaj: vlasti) i pronalaženju „srodnih” biljaka (poput crvene ruže) sa kojima stupa u simbiotski odnos zarad opstanka i preživljavanja (na vlasti).

Ovog puta lokalni vožd iz Jagodine je prevazišao samog sebe, ali i druge srodne biljke, i ponudio nesrećnom narodu malo „ćara” kako bi ga razveselio i usrećio.

„Jel koristite lekove?” „Da”, reče nesrećni čovek. „Dobro, 3.000 za gospodina.”

„Koliko sin ima godina?” „71. godište”, odgovori nesrećna žena. „Sin da dođe u ponedeljak i odma' u utorak počinje da radi i ne može sin koji ima tries i nešto godina da ne radi... u ovom gradu.”

Čekajte malo, naš junak ne samo da je predsednik Skupštine grada, nego i direktor centra za socijalni rad i šef službe za zapošljavanje. Bravo! Ko bi mogao da izdrži toliki teret odgovornosti? Ih, glupo pitanje! Pa jedan je i neponovljivi Baja iz Jagodine. Ne znam samo šta drugi nesrećni ljudi iz ostalih delova Srbije, a naročito iz ove naše Južne i siromašne, čekaju. Neka hvataju prvi voz ili bus i pravac u Jagodinu. Em nema šta da brinu ako ih spopadne siromaštvo, em će biti zbrinuti ako ih poslodavac, kojim slučajem, istera sa posla. Samo treba da zakažu sastanak sa Palmom, nabace nesrećni izraz lica i sve će biti rešeno.

No, nije ovo ponašanje našeg simpatičnog Moravca bez pravnog osnova. Lukav je on, neće on ništa nezakonito da radi. Postoji odluka Skupštine na osnovu koje on deli i „šakom i kapom”. Naravno, uz prisustvo kamera i posledičnog puštanja snimka u etar. Pa da vidi cela Srbija! I treba da vidi kako predsednik Skupštine grada Jagodina rešava probleme građana, a ne kao drugi čelnici gradova i opština u Srbiji koji ništa ne rade ili se striktno i rigidno drže svojih ingerencija.

Druga, možda i značajnija vest, stiže iz Istočne Srbije. Kako Tanjug javlja: proširena je velika porodica vladajuće garniture! Gradonačelnik Zaječara i članovi njegovog „Pokreta za Krajinu” pristupili su SNS-u. Zamislite? Pa bravo, čestitamo! Em se proširila porodica, em će ista raditi u „interesu građana”. Pardon, ne samo da će raditi, nego je ovo, faktički, iznuđen potez. „Interes građana” je primorao Boška i njegove verne sledbenike da od ljutih protivnika vladajuće klike postanu sada brižni članovi njene porodice. Pa, to je to, šta ima narod da se čudi, deca to najbolje znaju: „ko se bije taj se voli”, ili „od mržnje do ljubavi linija je tanka”. Samo treba pronaći zajednički jezik i interes. A to nikada u Srbiji nije bio problem, jer što bi rekao Nikola Kojo u kultnom filmu „Mi nismo anđeli 2”: „Srbima je u genima ljubav prema novcu i pružanju bezbednosnih informacija”.

I sada ja treba da pričam o nekim institucijama, pa da davim narod o vladavini prava i jednakosti građana pred zakonom. Ko će to da sluša? Ma, ko to uopšte i razume? Upravo to dobro znaju ovi naši lokalni voždovi koji su svakodnevno sa tim narodom. To su, u stvari, „ljudi iz naroda”, koji ga, što bi se, narodski reklo, znaju u dušu. Kakve „crne” institucije, pa još o njima da pričaju „ovi školovani”, odnosno „ovi iz akademskih (uštogljenih) krugova”, koji nisu ni brazdu zaorali!

Prvi vožd iz Jagodine uvek je bio uz vlast, jer se bez nje u zemlji Srbiji ne može. Kako bi on vladao a da ne crpe legitimitet iz volje vrhovne vlasti, sada u liku Predsednika (ranije Premijera). Ovaj drugi zaječarski vožd malo je iskakao, ali se ipak na kraju pribrao i opametio. Jednostavno, ne može da se upravlja lokalnom sredinom, a da se vrh države kritikuje. Kako bi, inače, gradovi na čijem su čelu dobili pare?

I šta možemo očekivati ubuduće? Pa još lepih vesti iz drugih delova Srbije, odnosno da se i drugi gradonačelnici otvoreno (kao vožd Boško), ili kroz neke prikrivene ili sofisticirane forme (recimo, kao neki vid saradnje), umile vlasti! Umiljato jagnje dve ovce sisa! To je mera političke racionalnosti u Srbiji. Ma, znaju to naši izabrani predstavnici. Neće valjda da se bune i „seku granu na kojoj sede”!

A mi kritičari – što mi uopšte pišemo i govorimo? Ko da ćemo nešto da promenimo!? Ipak, nikad se ne zna! Ima i drugih narodnih izreka. Ajd', za kraj, da spomenem jednu: „Nikom nije gorela do zore”, pa neće ni raznim voždovima, suverenima i svima koji tretiraju ovu državu ko svoju privatnu prćiju!