Litijumska groznica

Poznavaoci (ekonomske) istorije dobro su upoznati sa „zlatnom groznicom” koja je tresla Ameriku, Kanadu, Australiju i Južnu Afriku u 19. veku. Dva veka kasnije svedoci smo nove „groznice”, ovoga puta litijumske, i to usred Evrope. Zahvaljujući razvoju tehnologije, na teritoriju Srbije, „koja leži na 200 milijardi dolara rudnog blaga”, kako je to maja ove godine objavio NIN, sjatiše se brojne rudarske i druge multinacionalne kompanije u potrazi za tim „prokletim profitom”.

Predstavnici srpske vlasti, kako dobri običaji nalažu, dočekaše ih sa „solju i pogačom”. Iako pravi srpski domaćin to čini iz čistog gostoprimstva, u ovom slučaju, iza cele priče krije se navodna ekonomska računica.

Mi njima naše rude, a oni nama rentu, nova radna mesta i pokretanje čitavog ekonomskog lanca proizvodnje. I sve to lepo upakovaše u priču o „razvojnoj šansi Srbije”, koja je počela jeftino da se prodaje na kioscima, društvenim mrežama i po raznim kuloarima.

No, kako to obično biva na trusnom Balkanu, neko podiže bunu i dovede u pitanje ceo projekat. „Zelena (građanska i nacionalna) opozicija” našla se nasuprot „srebrnoj litijumskoj vlasti” potpomognutoj RIO TINTOM.

Ovaj potonji izraz postade sinonim za „državnog neprijatelja broj 1”, naravno, posle A. Kurtija, s tom razlikom što će nas prvi potencijalno „stvarno otrovati”, a drugi to isto čini samo drugačijim sredstvima.

Stručno rečeno, u Srbiji se desila, po ko zna koji put, društvena polarizacija. Svako u svoje jato, i svako priča samo sa istomišljenicima. Bilo je nekih pokušaja „diskusije” u nacionalnom parlamentu, ali se sve svelo na predstavu pred publikom željnom pobede i poraza.

Štaviše, i stručnjaci raznih afilijacija počeše da debatuju, ali od kakofonije različitih zvukova, teško da se može razabrati koja je informacija tačna. „Too much information”, reče neuki posmatrač.

U takvoj atmosferi, s pravom se postavlja pitanje implikacija društvene polarizacije na potencijalni epilog „RIO TINTO priče”. Da konkretizujemo, ima li smisla dati „zeleno svetlo” otvaranju rudnika litijuma u Srbiji u 21. veku?

Pre davanja odgovora na ovo pitanje, moramo prvo zaviriti u mehanizme koji stoje iza društvene polarizacije. Odmah da otkrijemo tajnu, u pitanju su univerzalni mehanizmi koji maltene stoje iza svake polarizacije: 1) društvena komparacija i 2) iznošenje ubedljive argumentacije. Da pojasnimo.

Prvo, kada ljudi čuju šta drugi članovi grupe misle o nekoj gorućoj temi (pre svega kada čuju dominantni stav), spremni su i da promene stav samo da bi održali pozitivnu sliku o sebi pred drugima (i pred sobom).

To stvara pritisak ka okretanju pozicije grupe prema jednom ili drugom ekstremu (kao i pozicije članova grupe). Ili smo ZA, ili smo PROTIV litijuma, i to kao posledica mišljenja drugih!

Drugo, ako članovi grupe već imaju umerenu inklinaciju prema jednom ili drugom stavu (za ili protiv litijuma) i tokom diskusije čuju ubedljivu argumentaciju (još ako se iznosi samopouzdano!) koja potkrepljuje njihov stav, oni će završiti u ekstremnijoj poziciji od početne.

Nažalost, diskusija unutar grupe nije „panacea”, ne rešava problem. Štaviše, može ga i zaoštriti!

Povrh toga, ubedljiva argumentacija izneta od manjine, čak i jednog člana grupe (setite se kultnog filma „Dvanaest gnevnih ljudi”, i Porotnika broj 8) može da promeni celokupnu početnu inklinaciju članova grupe. Da li postoji ili će neko postati srpski „Henri Fonda”, ostaje da se vidi.

Prema tome, kao kolektiv našli smo se u ekstremima, iz kojih ćemo teško izaći. Možda bi izlaganje kontraargumentaciji pomoglo, ali u ovako uzavreloj društvenoj atmosferi, to se ne može očekivati. Svako će i dalje tražiti argumente u prilog sopstvenoj tezi, jer „mi već znamo istinu”. Prava sudnica (da ne kažem „ludnica”), zar ne?

Ako smo dobro shvatili mehanizme koji stoje iza „litijumske polarizacije”, možemo preći i na razmatranje njenih implikacija na pitanje od milion dolara: Vredi li otvarati rudnik litijuma ili ne?

Postoje argumenti u prilog otvaranju, recimo, „Srbija je tradicionalno rudarska zemlja”, ili već istaknuti „ekonomski, odnosno čuveni BDP argument”.

Kada ta dva argumenta sučelimo sa suprotnom argumentacijom, kao, recimo, da nismo videli studiju ekonomske opravdanosti ovog projekta, niti računicu koja obuhvata sve društvene troškove ovog projekta (to znači i ekološke!), teško da se možemo zdravorazumski opredeliti.

Upravo nametanje ove teme u javnom prostoru, bez precizne argumentacije, naročito, nakon njenog guranja na „tavan”, po potom ponovnog vađenja i bacanja pred narod, dovodi u pitanje namere onih koji manipulišu ovim procesom. Hajde da izbacimo par pretpostavki.

Prvo, zašto baš sada ova tema? Nakon svih neuspeha na KiM u očuvanju srpskog nacionalnog identiteta, bilo je pogodno „spinovati” pažnju javnosti na temu litijuma i javnog zdravlja. Ko normalan se ne bi dodatno zabrinuo za svoje i zdravlje svoje porodice?

Doduše, čudno je da se nismo toliko brinuli oko drugih rudnika ili višedecenijskog zagađenja vazduha u gradovima širom Srbije. To je upravo i dokaz da smo se „upecali” na ovu temu.

Drugo, ko podržava ovu priču van Srbije? Svi znamo da to čini EU i što bi rekao „drug Putin”, „Kolektivni zapad”. Odjednom, Srbija postade „mila i topla” zemlja, počeše da padaju pohvale i tapšanja po ramenu, samo da im isporučimo taj „nesrećni” litijum (kao nekada NIS, ali nekome drugome).

Evropski (čitaj: nemački) konkvistadori se sjatiše u „srpski eldorado” u potrazi za „kritičnim sirovinama”, bez obzira na to što tih sirovina ima, zamislite, u većoj količini na njihovoj teritoriji.

Treće, da li je ovo razvojna šansa Srbije? Iako se ekonomisti ne moraju složiti oko toga, rekli bismo da razvojnu šansu Srbije u 21. veku čine njeni (mladi) ljudi, njihova stručnost i veštine. Humani, a ne realni kapital! Naravno, mislimo na mlade koji su (pre)ostali nakon kolektivnog (pre)bega u države „Kolektivnog zapada”.

By the way, prebeg se i dešava zbog ekstraktivnih ili predatorskih institucija (onih koje ne podstiču investicije i razvoj) u „RIO TINTO državi”, kako to lepo zbore dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za ekonomiju.

I dok priča traje, a kraj joj se ne nazire, treba dati neki savet, šta nam je činiti. Autor ovih redaka se uzdržava od „propisivanja društvenih lekova”, ali jedno je i više nego očigledno. Stvari od javnog interesa može samo i jedino da sprovodi i kontroliše kredibilna vlast, vlast koja uliva poverenje.

Pošto poverenja nema (bar ne u očima onih koji kritično misle), jedino što se može za kraj reći jeste: “red flag” za našega RIO TINTA!