Mentalitet ili institucije?

Sedeći nedavno sa svojim poznanicima u poznatom niškom kafiću imao sam priliku da čujem "uspešnu" priču jednog studenta.

Priča, otprilike, ide ovim tokom: "2010. godine upisao sam državni fakultet. U početku, beše dobro (dobio sam čak i dve sedmice), ali kasnije, u susretu sa obimnijim predmetima, sve je krenulo nizbrdo. Godinu dana nisam mogao da položim nijedan ispit, a učio sam i sve sam znao. Bio sam u beznađu – šta da radim dalje. I onda sam čuo za jedan fakultet sličan mom, i rekoh da probam. Verujte mi na reč: za godinu dana dao sam sedam ispita! Možda malo više iskoštalo, ali, brate, diplomi se ne gleda u oči. Evo, dok vam ovo pričam, stiže vest da sam primljen kao pripravnik u jednoj državnoj firmi. E pa red je da se država sada meni oduži za sve pare koje sam potrošio na studiranje. Što je pošteno, pošteno je".

Nekoliko dana nakon toga slučajno sretoh jednog bivšeg studenta i on krenu sa svojom pričom: "2010. upisao sam državni fakultet i za pet godina ga okončao. Sve ispite dao sam u roku. Malo se namučih na kraju, ali to je očigledno posledica umora. Prosečna ocena 9,1. Evo već drugu godinu radim ko volonter, država mi daje neku crkavicu, imam za izlazak, ali ne i za neku „ozbiljniju priču". Biće bolje. Sačekaću još malo, ako ne nađem ozbiljan posao, šta da radim – palim odavde, Amerika ili Nemačka. Videću, imam prijatelje i u jednoj i u drugoj zemlji".

Posle sam načuo (jer u ovom gradu se sve čuje) da je naš „vredni” student, ubrzo nakon zaposlenja, zasnovao porodicu i pozicionirao se u društvu. Usput je uzeo člansku kartu vladajuće stranke, kako bi avanzovao na poslu. Njegovo geslo, stečeno iskustvom, glasi: ne talasaj mnogo, igraj kakva su pravila igre, i nije na tebi da bilo šta procenjuješ!

Naš umorni student strpljivo je čekao da ga sistem „prepozna”. No, budući da je inteligentan, i shvatajući da je vrag odneo šalu, ukapirao je da će dočekati „Godoa”. U dilemi da li da menja svoj vrednosni sistem i prilagođava ga važećem, odlučuje, ipak, da uzme kartu u jednom pravcu i odlazi u Ameriku.

Dve priče, dva različita čoveka, različitih sudbina. Pitanje je: da li tokovi naših života zavise samo i jedino od nas samih, nezavisno od važećih pravila igre? Da pokušamo da damo odgovor!

U ekonomskoj teoriji, institucije (institutions) shvataju se kao pravila igre u jednom društvu. Kakva su pravila, tako igraš, pod uslovom da si racionalan. Naš umorni student, za razliku od „neumornog”, ne želi da igra po važećim pravilima i ispada iz igre. Ovaj drugi je pobednik u igri, a prvi je luzer. Budući da većina članova društva igra po važećim pravilima, povrh svega, nagradiće drugog studenta i društvenim priznanjem: pohvalom za snalažljivost!

Jedan od postulata ekonomske teorije glasi: ljudi reaguju na podsticaje koje stvaraju pravila igre. Ona nagrađuju ili kažnjavaju određena ponašanja, a ljudi su kao životinje, reaguju na nagradu i kaznu. Zar taj sistem nije u osnovi našeg vaspitanja? No, vaspitanje je nama poslalo drugačije poruke, a jedna od njih glasi: bićeš nagrađen ako si vredan! Čak i u crtanim filmovima, možete naići na slične poruke. Neki su to bukvalno shvatili i poštovali u nastavku života, dok nisu došli pod udar drugog, državnog, sistema. Na kraju, i nadrljaše!

Nameće se pitanje: šta da menjamo, mentalitet ili institucije? Da li jedan racionalni poredak zavisi od osobina pojedinaca ili kvaliteta institucija?

U poslednje vreme, dobijali smo pozive da menjamo ovo prvo! Implicitna pretpostavka ovog rezona jeste da je sistem već uređen, pravila igre podešena, a ostalo je samo da se popravimo kao „ljudi”, da budemo vredniji, marljiviji, možda i pošteniji. Druga mogućnost jeste da iza ovog rezona zaista stoji uverenje da ćemo promenom mentaliteta popraviti „stanje stvari”. Koja god da je u pitanju pretpostavka, rezon odmah pada u vodu kada naš mentalitet „izmestimo” u neki drugi sistem i vidimo odjednom kako i nije toliko loš. Mora da, ipak, nešto fali ovom našem sistemu.

Fali, i te kako, te je i dužnost vladajućih elita da popravljaju kvalitet institucija, a ne kvalitet naših karakternih osobina. Insistiranje na drugačijoj postavci stvari jeste klasična zamena teza!

Primer sa našim studentima to i dokazuje. Prvi biva nagrađen, a manje vredi, drugi biva kažnjen, a više vredi. Stvaramo generacije nazovi studenata sa kognitivnom iluzijom da mnogo vrede! Da je sistem podešen drugačije, prvi se ne bi ni upuštao u ozbiljnu igru zvanu studiranje, a drugi bi, nakon uspešnog okončanja studija, osećao koliko-toliko izvesnost oko elementarnih stvari u svakom modernom društvu: da se zaposli, pristojno zarađuje i formira porodicu!

Decenijama se vrtimo oko ove tri elementarne stvari! Da li je moguće da nakon skoro dvadeset godina popravljanja ovog sistema nismo uspeli da stvorimo podsticaje da mladi traže i nađu posao, pristojno zarađuju i formiraju porodicu? Ovu kuću, van svake sumnje, grade loši zidari! Otuda je, do određene granice, i razumljiv revolt mladih ljudi koji se oseća na svakom koraku. Zaista, više nema izgovora!