Moralno ludilo

Mesec maj 2023. u državi Srbiji mesec je tuge, duševnog razdora, rezigniranosti, besa i očaja. Desila su se dva tragična događaja nezapamćena u našoj istoriji. Neviđeni bol okupirao je duše porodica nastradale dece i odraslih, ali i svih onih koji su tih dana duhovno bili sa njima.

Obično kada se dese ovakvi događaji, automatski sledi pitanje: Ko je kriv? Škola i/ili porodica? Društvo? Država? Da li su se ovi kobni događaji mogli izbeći? Kako da se nikada ne ponove? Šta ćemo s našom decom? Hiljadu pitanja, a odgovora nema ili se samo naziru!

Svako iole razuman zna da odgovornost (ne krivica!) može da bude na mikro i makro nivou. Na nama nije da utvrđujemo ovu prvu. No, svako misleće biće s pravom je u vezi s nemilim događajima postavilo pitanje makro-odgovornosti – odgovornosti države i društva.

Država je jedna (po zlu) nužna tvorevina „ljudskom rukom” stvorena da unese red. Da nema države, bilo bi haosa, vratili bismo se u prirodni poredak. Pošto državu predstavljaju oni koji su sebe nominovali da je vode, građani su opravdano postavili pitanje njihove odgovornosti! S druge strane, ljudi su intenzivnije nego ikada počeli da razmišljaju o društvu u kojem živimo! Da li je ono zdravo ili bolesno? Da li bi se ovakav masakr desio da nije bilo povoda u vidu negativne društvene klime?

Pitanja su vrlo kompleksna, te pokušajmo makar da ih osvetlimo, bez pretenzija da ponudimo konačne odgovore, jer njih i nema!

Emil Dirkem (E. Durkheim), čuveni sociolog, znan i onima koji se ne bave naukom o društvu, skovao je termin „anomično društvo” – društvo bez reda, vrednosti, normi ponašanja. Možda naše društvo nije baš takvo, ali je zasigurno na dobrom putu da takvo i postane! Na to su upozoravali njegovi misleći članovi – oni zabrinuti koje niko nije slušao svih ovih godina, ili ih je sladostrasno „tapšao po ramenu”.

Ako naše društvo nije anomično, kakvo je? Ono je „ignorantsko društvo”! Društvo koje negira rizike, opasnosti, potencijalna ugrožavanja, skrivene i indirektne posledice. To ignorisanje ima više izvora, u ljudskoj plitkoumnosti i površnosti, potrebi da se „pobegne” u lake note i jeftinu zabavu – a neko (u liku ružičastog „Đavola”) to je i ponudio! To smo mi, ali je i to i univerzalna ljudska tendencija.

I onda se, kako to obično biva, dese tragični događaji, a ovi poslednji uzdrmali su (bar se nadam) i one najhladnije i najokorelije ljude, ako je u njima ostalo bar malo ljudskosti. A ljudskost je nešto što smo zaboravili, što smo potisnuli ili nismo sistematski na ličnom i kolektivnom nivou negovali. Ignorisali smo i „ljude” u nama!

Ispod takvog „vela neznanja”, kuljala je negativna energija, taložilo se zlo koje se ispoljilo na najgori mogući način. Da smo na vreme „skinuli paučinu s očiju”, moguće je da bi ovo (zlo) bilo izbegnuto. Nismo bili dovoljno pažljivi, niti smo bili dovoljno budni!

Sve u svemu, donedavno se na individualnom nivou utvrđivao mentalni poremećaj simptomatičnog naziva – moralno ludilo (engl. moral insanity)! Da li je ova sintagma metafora za naše društvo? Šta ćemo sa onima koji nisu „bolesni”, a koje karakteriše delimično ili potpuno odsustvo empatije? Šta ćemo sa onima koji nas sistematski lažu, manipulišu našim osećanjima, koji koriste moć zarad ostvarenja svojih skrivenih (ili otvorenih) sadističkih i drugih neljudskih ambicija i tendencija? Odgovor nije lak, ali jedini pravi put jeste da postanemo svesniji, da bolje procenjujemo ljude, da ne dozvolimo da na čelo bilo koje grupe dolaze ljudi sumnjivog morala ili potpuno amoralni, i nadasve, da konačno naučimo da razdvojimo prave od lažnih žrtava!

Da li ćemo time sprečiti da se ponove ovakvi masakri? Uzimajući u obzir (digitalno) vreme u kome živimo, verovatno ne, ali ćemo bar smanjiti verovatnoću da do njih dođe. Treba da postanemo svesni da je moralno ludilo zarazno, širi se ko pandemija, ali je isto tako zarazno i moralno ispravno ponašanje! Ljudi su „društvene životinje”, oponašaju jedni druge, a naročito autoritete!

Za kraj, ima li leka za „moralno ludilo”? Naravno da dâ! O njemu se raspravljalo odvajkada, bez obzira na to što mi (kratkovido) mislimo da civilizacija počinje s našom generacijom. Pošto zapadna civilizacija (kojoj mi očito pripadamo) leži na temelju antičke filozofije i kulture, tu treba tražiti lek. Evo ja kandidujem četiri principa stoičke filozofije: 1) hrabrost, 2) umerenost, 3) pravednost i 4) mudrost. Da li ovi etički principi mogu da budu najmanji zajednički sadržalac svih članova ovog našeg „nesrećnog” društva? Verujem da mogu, a Vi?