Noć pada na Srbiju!

Krajem februara 2023. godine, dok je trajala „presudna” bitka na očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta na KiM, u željnom iščekivanju „briselskih vesti”, odigrao se jedan nesvakidašnji događaj koji po značaju i medijskoj pažnji preti da ugrozi ne samo ovaj prvi, nego i raniji naširoko poznati „VKS case”.

Naime, u tamo nekoj zemlji na Balkanu, zemlji koju su stvarali i pesnici i ratnici, zemlji žednoj pravde i jednakosti, pojavi se „žena borac”, „oličenje snage i nepopustljivosti” i opravda svoje ime – Bojana. Verovatno bi ostala neprimetna, ne bismo pričali o njoj, niti pisali kolumne, da se nije, za razliku od uspavane mase, okuražila, izdigla iznad pepela i rekla: „Dosta je bilo!”.

„Dosta je bilo” ima različita značenja u „državi Danskoj”, ali je sad poprimilo baš specifično. Da bismo pronikli u suštinu, moramo da se zapitamo: protiv čega se to Bojana pobunila i zašto je ova pobuna toliko privukla pažnju stručne i opšte javnosti? Da bismo dobili odgovor na ovo pitanje, zamislimo alternativni scenario.

Živimo u zemlji u kojoj „teče med i mleko”. Sve manje-više funkcioniše, građani uživaju sva prava, a sud se „drži zakona ko pijan plota”. Ipak, odjednom, visoki državni službenik usudi se da usred važnog slučaja, čije rešavanje preti za otkrije milionske iznose potencijalno proneverenog novca poreskih obveznika, skloni osobu koja je na tom slučaju savesno i marljivo radila. Šta bi se desilo?

Odgovor naslućujete sami. Ipak, pošto živimo u državi straha, medijske i svake druge kontrole, ovakav slučaj pobune s pravom dobija neverovatan značaj. Neko se „usudio” da ustane protiv ustaljene prakse konformizma i nezameranja. Neko je prekršio „zavet ćutanja”. Postupak za koji se plaća najveća cena u državi Srbiji!

U ovakvom društvenom kontekstu, JEDNA OSOBA stala je u odbranu, pre svega, svog ličnog integriteta i profesionalnog digniteta i, što je najgore, „jeretički” o tome javno progovorila. Iako naslućujemo epilog ove priče, jer će JEDNA ŽENA ujediniti sve „čuvare društvenog reda” i sve medijske poltrone i apologete ustaljenog poretka, ovaj događaj nadilazi ličnu priču i pokreće šira pitanja. Navedimo neka.

Zašto su pravda i pravičnost toliki značajni, naročito u anomičnom društvu, poput našeg? Odgovor tražimo u dva pravca. Prvo, potrebno je dublje zaviriti u ljudsku prirodu i shvatiti „okidače” pravičnog ponašanja. Na tom planu nam pomaže eksperiment zvan „igra ultimatuma”.

Ukratko, u ovoj igri jedan igrač (ponudilac) predlaže drugom igraču (ponuđenom) podelu određenog resursa (najčešće novca), a drugi igrač može ili da prihvati ili da odbije ponudu. Ako odbije ponudu, onda oba igrača ostaju bez resursa. Prvi igrač, budući da zna da može ostati bez resursa ako uputi nezadovoljavajuću ponudu, mora dobro da razmisli koliki će iznos ponuditi. Teorija racionalnog izbora predviđa da će ponudilac ponuditi najmanju moguću svotu novca, a da će je ponuđeni prihvatiti po principu „bolje išta nego ništa“.

Eksperiment pokazuje da ponuđeni igrači najčešće odbijaju veoma niske ponude, a da ponudioci upućuju velikodušne ponude – u proseku 40% od iznosa resursa koji se deli. Pošto igrači ne poznaju jedni druge, sledi da nije samo strah od odmazde jedini motivacioni faktor koji utiče na to da igrači upućuju velikodušne ponude. S druge strane, odbijanje veoma niskih ponuda pokazuje da su igrači spremni i da snose troškove kako bi kaznili druge zato što im je upućena ponuda koju percipiraju kao nepravičnu podelu resursa.

Štaviše, recipročno ponašanje nije motivisano samo time koliko će ko dobiti u konačnoj raspodeli, već i namerama onih koji nude. Recimo, u jednog verziji ove igre, najveća stopa odbijanja bila je kada je ponuđeni znao da je ponudilac mogao da uputi i alternativnu ponudu koja je bila pola-pola. To što ponudilac nije uputio ponudu fifti-fifti, motivisalo je ponuđene da u najvećoj meri odbijaju ponude.

Igra ultimatuma nas podučava da je ljudima, sem ličnog interesa, važno i „nešto drugo“. To „drugo” jeste pravična/jednaka raspodela, ali i pravičan/jednak tretman!

Drugo i ne manje važno pitanje tiče se naše etičke dileme da li da verujemo u pravdu ili da se ravnodušno prepustimo surovosti svakodnevnog (društvenog) života, naročito ustrojenog kao u „državi Danskoj”? Istini za volju, većina ljudi sledi ovu drugu strategiju, a među njima svakako ima savesnih.

U, slobodno možemo reći, kultnom filmu „Noć pada na Menhetn”, briljantni glumac Endi Garsija na najbolji način ilustruje ovu dilemu: idealistička vera u pravdu ili predaja prljavosti života? Decidan odgovor na ovo pitanje ne postoji, ali nas slučaj „Srpskih Laura” (Bojane & Jasmine) pokreće na razmišljanje da nismo možda uzeli prejaku dozu tableta za spavanje?

Za kraj, u nekim knjigama o hrišćanskoj veri našao sam da će ovaj svet, ovakav kakav jeste, očuvati nekoliko pravednika. No, neko sa brda viče: „Pravda se ne sipa u traktor!”. Ipak, ta „paklena” emocija, ta potreba za pravdom, pokreće nas, daje nam iskonsku snagu, a borba za nju pruža dokaz da smo živi! I kada platimo cenu, osećaj ostaje isti, a solidarnost ljudi uliva dodatnu veru da stvari više nikada neće, niti mogu biti iste! Ovaj slučaj može biti preloman za srpsko pravosuđe, ali i za društvo u kojem živimo!