Očekivana igra ultimatuma između EU i Srbije

Dana 12. maja 2016. godine u Politici pojavljuje se veliki naslov „Lunaček: Hisam neprijatelj Srbije, ali Kosovo je uslov za EU”!

Izjava je data Tanjugu od strane Ulrike Lunaček, potpredsednice Evropskog parlamenta i izvestioca za Kosovo. Ništa novo, ovakve ili slične izjave mogli smo čuti i ranije od pojedinih evropskih zvaničnika. Naši državnici uglavnom su na njih reagovali traženjem da se EU izjasni da li će Kosovo biti uslov za ulazak u EU, ili pak ćutanjem (nereagovanjem).

Hajde da obavimo jedan misaoni eksperiment i da pokušamo da se izmestimo, recimo, u 2025. godinu, kao godinu ulaska Srbije u EU, i da pritom zamislimo da je EU konačno jasno i nedvosmisleno obelodanila (a to će jednom morati) da je Kosovo uslov za punopravno članstvo. Srbija se nalazi pred izborom, da prihvati ovaj uslov i postane član evropske zajednice, ili da odbije da prizna Kosovo kao državu i, posledično, člana UN, i ujedno ne dobije članstvo u EU.

U pitanju je "igra ultimatuma" (ili "uzmi ili ostavi igra") u kojoj jedna (jača) strana nešto predlaže (predlagač), a druga može ili da prihvati ili da odbije (usvajač). Svaka strana ima svoje interese, recimo, interes predlagača jeste da bude očuvana regionalna stabilnost, dok je interes usvajača da formalno ne prizna državu na svojoj teritoriji. No, jedna i druga strana imaju i zajednički interes – članstvo u ovoj organizaciji, ali se ne slažu oko postavljenog uslova (priznanja Kosova). Drugim rečima, i interes jače strane (EU), a ne samo slabije, bio bi pogođen ako usvajač ne prihvati postavljeni uslov.

Prvi scenario: usvajač racionalno rezonuje po principu bolje išta nego ništa, prihvata postavljeni uslov i postaje član EU, a Kosovo dobija priznanje i postaje država članica UN.   

Drugi scenario: usvajač uvređeno odbija predlog, ne postaje član EU, a Kosovo ne dobija priznanje (status quo).

Koji je od ova dva scenarija verovatniji? Eksperimenti sa pojedincima u igri ultimatuma pokazuju da usvajači uglavnom odbijaju niske i nepovoljne ponude. Zašto to čine kada bi bilo racionalno prihvatiti bar nešto u odnosu na ništa (pogotovo kada su dve strane neravnopravne)? Razlog je što se usvajači vode i obzirima pravičnosti! Drugim rečima, predlagač se doživljava nepravičnijim kada ponudi nešto, a mogao je više i bolje. Dakle, u ovoj strateškoj interakciji, ne igra ulogu samo racionalnost (u smislu poređenja očekivanih troškova i koristi), nego i pravičnost, što znači da su bitne i namere, a ne samo posledice. No, interesantno je to da pojedini eksperimenti sa životinjama (šimpanzama) pokazuju da oni prihvataju ono što im se ponudi, odnosno da ne odbijaju nepravične ponude.

Shodno tome, da li je moguće očekivati da će Srbija, iz razloga pravičnosti, odbiti ponudu i time u potpunosti eliminisati prvi scenario? Mislimo da dâ, jer ako pojedinci to čine u eksperimentima, čini nam se da će (ozbiljna) država tim pre to učiniti, jer je ulog (nacionalno dostojanstvo) i njegov značaj još veći. U tom slučaju, ostaje drugi scenario: status quo.

Time dolazimo do ključnog pitanja: da li je interes EU da zadrži nepromenjeno stanje? Mislimo da ne, s obzirom na utrošene resurse u dugogodišnjem procesu pridruživanja, kao i na interes za regionalnom stabilnošću i saradnjom sa jednim od ključnih igrača na Balkanu.

Pritom, jako je bitno ponašanje usvajača u ovoj igri. Smatramo da bi Srbija trebalo unapred jasno da stavi do znanja EU da neće pristati na uslov priznanja Kosova i da se dosledno drži te strategije. Drugim rečima, ona mora da ostavi utisak kredibilnog igrača sa čvrstom strategijom. Prostor za ex ante dogovor naravno da postoji i to bi bilo najbolje rešenje, čime bi se zaobišla igra ultimatuma. U tom slučaju možemo očekivati da će EU uputiti drugačiju ponudu i zadovoljiti interes Srbije da ne prizna, makar, formalno Kosovo. No, ostaje da se vidi.

Suština prikaza ove igre jeste u opovrgavanju teze pojedinih analitičara da od nas ništa ne zavisi na putu članstva u EU, kao i u apostrofiranju stava da racionalnost (u opisanom smislu: bolje išta nego ništa) nije jedina isplativa strategija, naročito kada je u pitanju država i dostojanstvo njenih građana (posebno onih koji žive na Kosovu).

Štaviše, rukovođenje emocijama (uvređeno ili ljutito odbijanje neprihvatljivog uslova kako bi se druga strana "kaznila", tzv. strategija kažnjavanja) ne mora nužno da označava iracionalno ponašanje, jer nekada posredno, i u dužem roku, i emocionalno ponašanje može dovesti do uvećanja materijalnog blagostanja. U teoriji igara dokazano je da je u nekim situacijama pretnja igrača koji se rukovodi principom pravičnosti zapravo kredibilnija nego pretnja igrača kojeg interesuje samo novčani dobitak.

Prema tome, pitanje je da li će se naši zvaničnici ponašati kao ljudi koji teže i nematerijalnim dobicima, ili kao šimpanze u spomenutom eksperimentu koji na sve pristaju samo da zadovolje lični (sebični) interes, bez ikakvog osećaja pravičnosti!