Odbrana Kosova

Poslednjih nedelja zahuktala se rasprava o bolnoj tački u našoj novijoj istoriji – problemu Kosova i Metohije. Povod toj raspravi jeste objava članova našeg pregovaračkog tima u Briselu, između ostalog i Premijera, da je našoj strani u poslednjoj rundi pregovora ponuđeno „nešto“ što je za nas neprihvatljivo.

To „nešto“, a niko ne zna šta, izazvalo je lavinu oprečnih komentara, počev od onih koji su rezolutno za obustavu pregovora i okretanju našoj bratskoj Rusiji, preko onih koji su samo iznenađeni, jer o tome nije bilo reči na prethodnim sastancima, do onih koji su ovu priliku još jednom iskoristili da podvuku kako Srbija treba da prizna realnost i da se dostojanstveno povuče iz svoje južne pokrajine (izjava Presednika SANU).

U ovu poslednju grupu komentatora naše političke realnosti mogu se svrstati i oni koji zastupaju stav da naša država treba da se odrekne Kosova, ali ne uzimajući u obzir dostojanstvo, tako izraženu crtu svekolikog srpskog naroda.

Zamislite nekog pojedinca „sa strane“, koji bi pokušao da shvati ovako složenu realnost po pitanju Kosova i Metohije. Mogao bi da mu se ponudi istorijski pristup i da mu se kaže da je Kosovo i Metohija vekovno srpsko ognjište, mada ovaj argument sve više podleže relativizaciji, jer se na istorijsko nasleđe nad južnom srpskom pokrajinom pozivaju i nama dragi susedi – Albanci sa Kosova. Zatim, mogao bi da mu se predoči „argument realnosti“ i da mu se saopšti da je Republika Srbija (tada SRJ) pretrpela poraz u ratu, te mora da se pomiri sa činjenicom da je izgubila deo teritorije.

Ovaj argument relativizuje se stavom da Srbija nije izgubila celo Kosovo, s obzirom na to da je sever ove pokrajine de fakto srpski. I to je kontraargument „argumentu realnosti“. Dalje, postoje i pravni argumenti – SRJ je bombardovana bez rezolucije Saveta bezbednosti UN, te je prekršeno međunarodno pravo i, shodno tome, naša država ne treba da prizna „pravu realnost“, kada se već njoj suprotstavlja „pravna realnost“. I tako, možemo nabrajati razne pristupe i argumente i do čega bismo došli? Očito do ćorsokaka u kojem našem zamišljenom i radoznalom posmatraču verovatno ništa ne bi bilo jasno.

Kako razrešiti ovu zagonetku (eng. puzzle) zvanu Kosovo (sa ili bez Metohije, zavisno od toga koji žargon – briselski ili srpski, više preferirate)? Moguća su nekoliko rešenja, koja se međusobno isključuju. Prvo, da Srbija (ne daj bože) prizna de jure Kosovo, kada ga je pristajući na briselske pregovore ionako faktički priznala. Koje bi bile posledice? Čini mi se da je naš pronicljivi Predsednik po tom pitanju u pravu: građanski rat, ili, manje dramatična varijanta – nemiri, politički i društveni potresi (SPC bila bi više nego uvređena).

Drugo, da se nastave pregovori u kojima bi se popuštanjem obe strane (tu kosovska stalno zateže) došlo, korak po korak, do kompromisa po pitanju svih spornih pitanja. Razumno, nema šta! I konačno, da Srbija ubrza stvari, pristajući na veće ustupke, zarad njene svetle evropske budućnosti (sa ili bez navodnika, prepuštam čitaocima). Trenutno korisno, ali na dugi rok, neizvesno. I tako, mogli bismo ređati rešenja „kosovskog čvora“ i verovatno ne bismo mogli da predvidimo šta će se tačno desiti. Za to vreme, život teče i na Kosovu i u Srbiji (pardon, samo u Srbiji) – neki ljudi su zainteresovani za ovu temu, neki je ravnodušno posmatraju, a neke je baš briga.

Odgovora kao da nema, ili nam uvek, usled dodatnog argumenta ili kontraargumenta, izmiče. Stoga, pitanje se postavlja: da li ga uopše treba tražiti? Čini mi se da insistiranjem na traženju pravog odgovora najviše profitiraju naši (možda i kosovski) mediji, koji su inače i napumpali ovu temu do neslućenih razmera. Zato je logičnije da se traženje odgovora zameni ciljem kome težimo kao država i narod. Koji je to cilj?

Iako i na tom planu postoje razmimoilaženja u našoj opštoj i stručnoj javnosti (koja obožava da polemiše, često bez pravih argumentata i ne poštujući različite stavove), prema mom mišljenju, potrebno je angažovati raspoložive resurse (pre svega, ljudske, materijalne smo istrošili) na očuvanju onoga što se, u datim okolnostima, na  Kosovu može očuvati. Verovatno taj cilj slede sve naše političke elite nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti tzv. „Republike Kosovo“ od Republike Srbije, ali je bar pošteno da to otvoreno i, bez političkih kalkulacija, kažu.

Naposletku, kritike zaslužuju sve ekstremne opcije i protagonisti istih u Srbiji – i oni koji bi da odustanu od Kosova zarad svetle evropske perspektive i oni koji bi da brane Kosovo po svaku cenu. Ove prve odlikuje „perverzna“, a ove druge „infantilna“ svest. Nije život (pa ni politički) crno-beli film u kojem bismo se opredeljivali između dve opcije. Postoji još mnogo opcija, a pregovaranje (kao i diplomatija) jeste „umetnička igra“ koja često iziskuje od pregovarača (odnosno diplomate) pronalaženje rešenja u nemogućim, i često bezizlaznim, situacijama. Dakle, nema predaje!