Opet o špijunima

Preko neko veče sam gledao na kanalu Nacionalna geografija reprizu serijala o Albertu Ajnštajnu, pod nazivom „Genije”. Postoji jedna potresna scena kada jednog nemačkog naučnika i njegove pomoćnike hapse i maltretiraju u Rusiji, kao navodne „špijune”, a oni krenuli po Ajnštajnovom nalogu da snime pomračenje Sunca na Krimu. Taj naučnik, vidno potresen, pokušava da objasni unezverenim uniformisanim licima da su oni samo naučnici, da ih interesuje kosmologija, ali prisustvo uređaja kojima je trebalo da snime pomračenje Sunca, bio je „jasan i nedvosmislen dokaz” da su oni špijuni! A šta bi drugo radili u Rusiji na početku ratnih sukoba između dve velike zemlje, nego da špijuniraju, a pri tom još i nose neke „skalamerije” sa sobom.

Nekako u isto vreme pročitah u časopisu „Nedeljnik” ceo intervju sa našim proslavljenim naučnikom i bivšim predsednikom SANU-a, prof. Nikolom Hajdinom, u kome je izneo zanimljivo zapažanje sledeće sadržine: „Ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast”!

Polazeći upravo od teze našeg naučnika i graditelja mostova, uz sav rizik da zasmetam (pod navodnicima ili bez, kako hoćete) ovoj (ili bilo kojoj drugoj) vlasti, osećam više potrebu, a manje dužnost, da se oglasim povodom najnovijih dešavanja u našem gradu, u vezi sa, sada možemo slobodno reći, „aferom aerodrom” i još kojim „zanimljivim” događajima koji su privukli pažnju javnosti, a pre svega pritiscima poreskih organa na pojedine medije, bar ovim za koje smo čuli.

Da krenem intuitivno. U kojoj mi to zemlji živimo? Čemu mi učimo našu decu i naše đake? Ubismo se pričajući o pravima (i obavezama), borismo se za demokratiju i slobodu i, pre svega, za njen najelementarniji oblik – slobodu govora i javnog izražavanja! Šta mi to imamo, kao rezultantu svih prethodnih kolektivnih i individualnih napora i utrošenih resursa, 2018. godine u državi Srbiji?

Odgovor je jasan: imamo vlastodršce (ili bar njene najveće eksponente) koji ne mogu da podnesu, a kamoli da uvaže, kritiku i drugačije mišljenje. Neću uopšte da ulazim u to da li iza takvog stava stoje neki interesi ili skrivene pobude, ali da se Predsednik vređa zato što su građani Niša ustali i javno izneli svoj stav, sve i da je jedan čovek to uradio, čak i da je uradio iz pogrešnih uverenja, deluje mi vrlo problematično. Čini mi se da je atmosfera u kojoj živimo i dalje takva da se drugačije mišljenje, u najmanju ruku, ne isplati, a tek da se javno iznosi sopstveni stav, e to je veoma rizična delatnost! Čik probajte, pa da vam zakucaju na vrata „organi države”.

Stoga ključno pitanje glasi: čega se to vlast plaši? Šta je toliko proganja da mora da reaguje i na najmanju kritiku, ili, pak, ova naša kritika iz Niša i nije toliko mala? Možda je ona pogodila u nešto što mi i nismo znali šta je i tako dovela do nenameravanih (po vlast) posledica. O jednoj od njih mediji bruje i ona glasi: ovo naše maleno avio-tržište i te kako je zanimljivo krupnim igračima! Kud se dedoste sada vi kritičari iz Niša da kvarite planove ključnih igrača u ovoj igri zvanoj „samo do milion putnika, a sve preko toga je upitno”!

U svakom slučaju, ajde čovek da razume, kada vlast reaguju na izmišljotine i pristrasne komentare opozicije ili nekih pojedinaca (toga realno ima), ali da reaguje na drugačije mišljenje, i da ne dozvoljava da se ono razvija, e to je vrlo simptomatično!

Ti simptomi su takvi da ukazuju da smo kao društvo još uvek u pubertetu, sve se dešava iza kulisa, potpisuju se ugovori čiju sadržinu ne možemo da vidimo, a sve pod plaštom da se neko brine za nas. A nama je onda najbolje da ćutimo, ne talasamo, kao u ovoj Čorbinoj: „Bolje mozak sakrivati, pa ćutati i plivati”. Dobro, možemo i da ćutimo, ali koja je cena ćutanja? Prema mom mišljenju, mnogo je veća cena ćutanja nego cena iznošenja (drugačijeg) stava! Ta cena je gubitak onoga što je za čoveka najvrednije: njegovog dostojanstva!

Sve u smemu, slobodnomisleći ljudi, uključujući i naučnike i intelektualce, očito nisu prijemčivi vlasti. U krajnjem, i ne moramo da budemo. To nije toliko bitno. Bitno je sledeće: ne sme se dozvoliti da atmosfera u društvu bude u toj meri konfliktna da podseća na ratno stanje! Mi protiv drugih! Šta to znači? Mi protiv drugačijeg mišljenja! I šta je sledeći korak, da budemo proglašeni za špijune! Pošli smo da snimamo pomračenje Sunca, a „pomračilo se nekoj tamo vlasti”. „Ilija Čvorović” mora po svaku cenu da nestane iz ove zemlje!

U protivnom, ne gine nam ponovo „Balkanski špijun”. E u tom slučaju, sva je prilika da ćemo, kao reakciju, gledati ponovo „Crnog bombardera”. Zaista mi nije, a pretpostavljam i vama, dragi čitaoci, do ponovnog gledanja ovih filmova!

Ima li ovde nekog lepšeg filma?