Političko nebiće

Rešio sam da za jedno kraće vreme ne pratim politička dešavanja u Srbiji. Totalno sam se isključio i posvetio svom intelektualnom i duhovnom razvoju (otuda i nema političkih kolumni).

Praktično gledano, nisam čitao dnevne novine (to se svodi na Politiku i Danas), ni elektronske medije (Južne vesti, Peščanik, B92 i druge), nisam pratio političke emisije na televiziji (recimo, „Da možda ne”), i tu i tamo ponešto sam čuo u svakodnevnoj komunikaciji šta se dešava u državi Srbiji. Hteo sam da proverim koje su moguće koristi, ali i štetne posledice, svesnog odustajanja od praćenja uvek uzavrele domaće političke scene.

I šta sam saznao? Da krenemo prvo od koristi!

Prva i najvažnija korist otelotvorena je u dodatnom osećaju zadovoljstva, koje je verovatno generisano time da sebe nisam izlagao dosadnoj i mučnoj političkoj svakodnevnici. Zašto dosadnoj i mučnoj?

Prvo, ona je verovatno svuda, u svakoj državi na svetu, dosadna, jer se svodi na beskrupulozno ponavljanje jednih te istih šablona i matrica. Evo jedne za primer. Kada u živoj političkoj emisiji jedan učesnik „debate” opravdano uputi kritiku drugoj strani i traži odgovor na nju, druga strana, kao po pravilu, ne daje odgovor, nego uvek i nužno odgovara: „Dobro, a šta ste vi uradili dok ste bili na vlasti”. I tako, ta matrica prebacivanja odgovornosti ide u krug i ponavlja se, da svakom pristojnom čoveku postane ubitačno dosadna i nezanimljiva!

Zašto mučna? Prvo, politika, po definiciji, bar kako je ja vidim, predstavlja delatnost u kojoj učestvuju stručni ljudi, koji treba nešto da odrade u javnom interesu, u interesu svih nas, građana. Dakle, to je, u osnovi, plemenita aktivnost, čim se nešto radi u korist drugih. A da li je tako u Srbiji? Da pitate svakog građanina na ulici, rekao bi vam da nije! Možda tu ima preterivanja i pristrasnosti, ali ima i istine, bar ako sudimo po ponašanju najistaknutijih političkih predstavnika. Pa oni su preokupirani sobom, a ne građanima, od kojih su izabrani i u čije ime i za čiji račun treba da rade. Politički egocentrizam na delu!

Koja je šteta? Prvo, Aristotel je rekao da je čovek političko biće, da on učestvuje u zajednici, pa i političkoj. Ovo se uglavnom tumači stavom da se čovek ne može izolovati od politike. I zaista je tako! Možda se može delimično izolovati, ali trajno, teško! Zašto? Da objasnimo na primeru.

Pišem blogove na svom Fejsbuk profilu, ili čitam knjige, i u jednom trenutku osetih da grejanje i nije baš dobro! Pomislih, kao što sam mnogo puta pomislio, da čim sunce izađe i malo ogreje, odmah se smanjuje jačina grejanja. Raspitao sam se, naravno. Postoje neki parametri koje nadležni iz Gradske toplane slede u vezi sa jačinom grejanja i visinom spoljašnje temperature. Ok! Ali ja, kao korisnik, i dalje nisam zadovoljan, uprkos tom objašnjenju. A da ne pričam o početku grejne sezone i svim pratećim problemima. I onda počinjem da razmišljam o politici grejanja u ovom gradu! Dakle, ne može se bez nje!

Drugi primer. Već nekoliko meseci, kako je krenula hladnoća, građani ovog grada suočeni su za zagađenim vazduhom, koji je posledica grejanja na drva, ugalj, korišćenja mazuta, i td. U toj situaciji nametnu mi se pitanje samo po sebi: „A kakva je politika zaštite životne sredine u ovoj državi i našem gradu?” Da ne pametujem previše, svi možemo lako dati odgovor na ovo pitanje!

I tako, ne pratih politička dešavanja jedno vreme, slatko se odmorih, ali uvideh da se bez te „famozne” politike ne može! Zaključih da je šteta veća od koristi! Onda otvorih političku stranicu na Južnim vestima i videh da je Gradska toplana poslednje dve godine pogrešno obračunavala račune za grejanje, da neki lokalni funkcioneri i dalje menjaju mesta u javnim preduzećima, kao i da na nacionalnom nivou ništa nije bolje! I sve se to, dragi moji čitaoci, može svesti na suštinski problem koji nijedna vlast nije uspela da reši (što je još gore, on se i produbljuje), a to je problem PARTOKRATIJE! Tako i dalje imamo slučajeve da se nestručni ljudi postavljaju na vrlo odgovorna mesta, od lokalnih preduzeća do nacionalnih agencija i službi!

I da završim jednim hipotetičkim primerom. Zamislite da je meni ponuđena funkcija (a ovde se funkcije dele ko na pijaci) direktora Gradske toplane. Prvo što bih pomislio je gde nađoste mene s obzirom na moje kvalifikacije i kompetencije, a onda bih tu ponudu, iz osećaja odgovornosti, odbio! A naše političke tržište je baš to: poligon za afirmaciju neznalica i nekomtentnih ljudi! Naravno, ne svih, ali je jedan broj ljudi stekao afirmaciju samo zahvaljujući tome što je u političkoj stranci (uvek vladajućoj)! Pa to će vam svaki pošteni član bilo koje političke stranke (a ima i takvih, ne treba preterivati) priznati, kao što su meni priznavali!

E zato je ovo mučna politička scena sa svim pratećim štetnim posledicama! I onda 'ajde da budemo pasivni. Što se mene tiče, neću, a vi sami odlučite, uz opasku da je pasivnost, de fakto, pristajanje da nam drugi, političkim uticajem i odlukama, kroje život! A bar da ga kroje kako treba!