Porodično nasilje i komunikacija u Srbiji

Poslednjih nedelja mediji su prepuni pompeznih naslova o porodičnom nasilju u Srbiji, a tu i tamo može se pronaći i po koji ozbiljan stručni članak na ovu kontroverznu temu.

Razlog zbog čega se digla velika medijska prašina, i zašto su i uobičajeni razgovori između ljudi na poslu, slavi ili u kafiću obojeni ovom temom, leži u činjenici da su u centrima za socijalni rad počinjeni, u dva navrata, gnusni zločini. Jedan na Novom Beogradu, kada je muž mučki, naočigled svoje dece, kamenom usmrtio suprugu, i drugi u Rakovici, kada je muž nožem usmrtio svoju ženu i petogodišnje dete i tom prilikom povredio troje ljudi iz Centra za socijalni rad.

Ovi zločini svakako su dovoljan povod za prisustvo brojnih stručnjaka u medijima, mahom psihijatara i pravnika, koji svi od reda, s pravom, osuđuju zločine i utvrđuju njihove korene.

Novinari, po prirodi stvari, traže neposredne uzroke ovih nemilih događaja, sa verom da će njihovim otkrivanjem uticati na sprečavanje potencijalnih istih ili sličnih zločina. Tako smo mogli čuti, mahom sa pravne strane, da uzrok leži u neodgovornosti nadležnih državnih institucija ili njihovoj lošoj koordinaciji, dok su psihijatri uglavnom fokus stavili na porodične i lične odnose, uz eventualno uključenje društvenih faktora. Feministički pokreti su se uzburkali i još jednom pozvali državu da zaštiti žene od nasilnih muškaraca. Mogli smo čuti i pojedine muškarce koji su se usprotivili ovom apelu, percipirajući da je on uperen protiv muškaraca, a ne nasilnika.

Sve se ovo dešava pod okriljem važenja novog zakona koji reguliše ovu materiju, a koji je i donesen, između ostalog, da spreči ili ublaži povećanu stopu ubistava žena i nasilja u porodici. Reklo bi se da je zakon iznuđen situacijom u kojoj se našlo srpsko društvo i porodica opterećena brojnim latentnim ili vidljivim konfliktima i sporovima.

Na ovom mestu neću se baviti utvrđivanjem neposrednih uzroka spomenutih zločina, iz prostog razloga, jer ne poznajem dovoljno činjenica iz porodične istorije ovih ljudi, niti poznajem strukture ličnosti počinilaca i žrtava, niti je to moj posao, u čemu vidim dovoljan razlog da olako ne iznosim ocene. Tako je, recimo, psihoterapeut Zoran Milivojević u „Politici” u članku „Medejina osveta”, od 16.7.2017. godine, izneo stav da odgovornost za poslednji zločin treba sagledati recipročno, uzimajući u obzir i odgovornost majke, zbog čega je, s pravom ili ne, pretrpeo salvu kritika. Potom su na društvenim mrežama usledile odbrane ovog medijski eksponiranog psihoterapeuta, kao i njegovi demanti i dodatna pojašnjenja. Mnogo buke ni oko čega, i pomeranje fokusa pažnje (moderno, spinovanje) sa zločina na komentare istih.

Ono što, pre svega, privlači moju pažnju jeste nasilje kao fenomen u Srbiji, zemlji koja još „ledbi u vazduhu” između tradicionalnih vrednosti (onoga što se nekada zvalo patrijarhalni moral) i drugih vrednosti koje većina njenih građana doživljava kao nametanje. U pitanju su nove vrednosti koje su aktuelizovane ulaskom naše zemlje u društveno-ekonomsku tranziciju, njenim otvaranjem ka svetu i ispoljavanjem aspiracija ka ulasku u EU.

U tom nekom „prostornom i vremenskom vakuumu”, kada stare vrednosti i navike treba da iščeznu i nove da se (voljno ili nevoljno) prihvate, dešavaju se zločini u kojima učestvuju neki ljudi koji nam jasno pokazuju da stvari u pojedinim porodicama u Srbiji (neki kažu u većini) ne štimaju. S druge strane, verovatno imamo mnogo (psihičkog, fizičkog ili seksualnog) nasilja u porodicama, a da to nije, iz ovih ili onih razloga, postalo vidljivo. Jednostavno, to nije dospelo do medija, jer se nije desila uočljiva posledica, te tako ostaje sakriveno od očiju javnosti. Mirno more, a šta tinja ispod, nije ni bitno. Pošto je sve mirno, mi percipiramo da je sve u redu. Nema negativnog ishoda, i sve je ok!

Ispada da nas, kao ljude, zanima samo ishod! Hajde to slikovito da prikažemo. Zamislite bračni život kao novčić koji bacamo u vazduh, koji kada padne na zemlju može da pokaže pismo ili glavu. Dakle, imamo samo dva ishoda. Neka pismo bude negativan ishod (razvod, nasilje, zločin), a glava „pozitivan” ishod. Ovo drugo nam ne privlači pažnju jer se nije desila vidljiva negativna posledica, bez obzira na kvalitet bračnog života. Osim toga, većina naših ljudi bacanje novčića ne posmatra kao verovatnoću da se može dobiti jedan ili drugi ishod, već više kao jedno nepromenljivo i poželjno stanje (koje je u početku zaista takvo) u koje kada se jednom uđe nema izlaska. A kada stvari krenu nizbrdo (realizacija mogućnosti koju nismo predvideli niti dozvolili da se desi), svejedno iz kojih razloga i bez obzira na krivicu, onda se naši ljudi „hvataju za glavu” i ne znaju da isplivaju, već ulaze u spiralu mržnje i konflikata!   

Kognitivni psiholozi ovo zanemarivanje budućeg negativnog ishoda nazivaju greškom afektivnog predviđanja, koje u kontekstu bračnog života dobija svoj puni smisao. No, osim ove kognitivne distorzije, koja je svojstvena svim ljudima, u našoj sredini postoji vrednost, zaostala iz prošlosti, koja favorizuje samo jedan porodični (i životni) model koji svi treba da slede! U pitanju je porodica sa dvoje (ranije troje i više) dece. Svaki drugi model koji odstupa od ovog je nepoželjan (često se i etiketira), a ovaj „sigurni” model, kada ga jednom dograbimo, treba zadržati po svaku cenu! Očito, poprilično rigidan model koji samo može naneti štetu onima koji ga striktno slede i podstaći licemerje među partnerima. Društvo nam je nametnulo taj model, ali nam nije pružilo odgovore na brojna pitanja, a ključno je: šta ako model odstupi od svoje idealne verzije? Pitanje naročito postaje aktuelno, ako uzmemo u ozbir činjenicu da je život, sam po sebi, promenljiva kategorija.

Dakle, ovaj model ne uključuje instrumente koji su jako bitni u promenjenim ličnim, porodičnim i društvenim okolnostima. On ne uključuje mehanizam komunikacije u slučaju konflikata u toku trajanja bračne zajednice, a kamoli nakon njenog prestanka. Pošto tog mehanizma nema (niko nam ga nije ni ponudio, ni u školi ni van nje), imamo posledice u vidu nasilja.

I onda hajde da se bavimo stvarima koje nam zaokupljaju pažnju, kao što je, recimo, odgovornost centara za socijalni rad ili drugih institucija. Verovatno je i ima u ovim konkretnim slučajevima, ali u tome ne možemo videti ključni i jedini uzrok porodičnog nasilja kao fenomena u Srbiji (a to i jeste fenomen!) u kojoj ljudi ne znaju pristojno da komuniciraju u normalnim okolnostima, a kamoli u slučaju sukoba ili poremećenih odnosa!

Sve u svemu, uspešna komunikacija je qonditio sine qua non kvalitetnih odnosa u porodici i društvu. Ne mogu institucije da ispravljaju ono što u začetku nedostaje, iako su i one bitne u promociji kvalitetne komunikacije. Svakako, takva komunikacija ne može da iskoreni nasilje, ali ga može ublažiti i učiniti društvo tolerantnijim. Zato je potrebno zameniti stari nefunkcionalni model novim modelom efikasnog rešavanja konflikata u toku trajanja i nakon prestanka bračnih odnosa.

Hajde da se koncentrišemo na novčić u letu, a manje na to da li će ispasti pismo ili glava, odnosno da unapred ne definišemo „poželjno stanje”, jer je jedino poželjno ono stanje kada ljudi razreše konflikte na obostrano prihvatljiv način. Odgovornost za promociju ovog modela leži, pre svega, na školi, jer kako Dalaj Lama kaže: „Obrazovanje danas ne treba samo da razvija našu inteligenciju, već i da podrži osnovne ljudske vrednosti prijateljstva i saosećanja (podvukao A.M.)”!