Specijalni zakon je ugovor za dve strane

Repertoar „pozorišnih predstava“ tokom aprila 2019. na srpskoj društveno-političkoj pozornici toliko je prebukiran i sadržajan da će se neke „predstave“ verovatno pomeriti za mesec maj, odmah nakon velikih praznika.

Obično je tako u jeku prolećne sezone, kada se glumci baš užele svoje publike, a publika je gladna dobrih predstava i još bolje glume. To je potpuno „normalno“ u pozorištu „Srbija“, jer je „igra na političkim daskama“ iznad svih igara, čak i onih koje zaista život znače. Zato, nema mesta čuđenju.

Od brojnih predstava koje su se odigrale i privukle ogromnu publiku, u rasponu od 7.500 do 150.000 ljudi, po slobodnoj proceni, ipak izdvajamo jednu koja je odjeknula ne kao prvoaprilska šala, nego baš suprotno, kao zbilja. U pitanju je „premijera“, pod nazivom „Švajcarski franak“, sa nekoliko nastavaka, propraćena ogromnim interesovanjem zainteresovane publike, ali i drugih ne baš oduševljenih gledalaca. U svakom slučaju, premijera je došla u žižu javnosti.

A kako i ne bi, kada je nakon toliko godina presečen „Gordijev čvor“ i konačno pronađeno rešenje problema koji je mučio oko 16.000 naših dragih sugrađana. Ono jes' da je među njima bilo i nekih koji su zarađivali uzimanjem ovog kredita, ali, kako se moglo čuti u medijima, to je, ipak, samo manjina. Većina će imati koristi od „istorijskog dogovora“ dveju strana, uz prisustvo države, kao treće, valjda nepristrasne i neutralne. Moglo bi se reći da je država bila „medijator“ u ovom sporu.

Doduše, iako po okončanju posredovanja medijator ne donosi nikakve akte, već samo pomaže stranama u sporu da zaključe dogovor, u ovom slučaju izgleda da se „malo“ odstupilo od te prakse, te je naš „medijator“ najavio donošenje zakona i to, ni manje ni više, nego specijalnog zakona – čuvenog „lex specialis“. Čuvenog još i doba Slobe, kada je upravo specijalnim zakonom iz 1997. tadašnji režim priznao pobedu opozicije na lokalnim izborima.

Može se reći da ovog puta imamo „specijalno rešenje“ kojim će ovaj višegodišnji problem biti stavljen ad akta. A kako i ne bi, kada je tu odgovorna vlast koja je toliko brižljiva i saosećajna prema građanima da joj rešavanje ovakvih problema ne predstavlja neki (pre)veliki teret. To je, u stvari, ta benevolentna država ili, prevedeno na srpski, „dobronamerna i blagonaklona država“ koja brine o svojim građanima, poput pater familijasa o članovima svoje porodične zadruge.

Ipak nam je usađeno u genima da neko brine o nama, čak i kada porastemo – a što da ne? Neko će reći: „ma baš nas briga, kad ionako briga ide na drugog“. A pošto sada imamo pater familijasa koji je sklon brizi, pa kud lepše priče.

I tako je predstava o švajcarcima odigrana u našoj specijalnoj izvedbi, publika je napusti koliko-toliko zadovoljna, a oni koji je nisu neposredno gledali (kao, recimo, korisnici kredita u evrima) ostadoše sa pomešanim osećanjima da im država ovog puta nije pomogla, ali će možda ubuduće kada stvari krenu po zlu. A ako neće, onda samo treba slediti primer „švajcaraca“: organizuješ se, pritisneš i dobiješ zakon!

I tako se zavesa polako spusti i dok pišem ove redove osvanu naslov u novinama: Skupštinski Odbor u načelu usvojio Predlog zakona o konverziji stambenih kredita u „švajcarcima“.

Upravo u tom trenutku setih se davnih studentskih dana i nekih načela koje sam učio, a jedno od njih je ono poznato: „Pacta sunt servanda“ (ugovor je zakon za dve strane). I odmah mi se javi nekoliko asocijacija.

Prva, da u slučaju nepoštovanja ovog načela, jedna strana treba da tuži drugu i pravdu ostvaruje na sudu! Da, da, na sudu, pa gde bi, pobogu, drugde? E sada, ima i drugog mesta, sigurnijeg, pogotovo kada je na tom mestu neko ko ne snosi direktnu finansijsku odgovornost za svoje odluke. Lako je kada ti „koža nije u igri“, jer su tu poreski obveznici koje ionako niko ništa ne pita!

Druga se vezuje za koncept (nama teško dostižne) liberalne države sa tržišnom privredom u kojoj su pravila svetinja i gde pojedinci snose odgovornost za posledice svojih odluka, bilo dobre, bilo loše. Prema tom konceptu, država ne može biti ni majka ni maćeha. Ih, šta ja pišem ovo – ali Srbi vole „Tatu“, i to brižnog, ali pravičnog. Pravičnog? Pa dobro sad, makar percipirano „pravičnog“! Ništa lepše od toplog „Tatinog zagrljaja“.

Ta „pravda“ će koštati nas poreske obveznike nekoliko milijardi dinara! A i da košta jedan, jedini dinar, ustao bih u odbranu principa pravednosti! A taj princip pravednosti, koji se inače i ne uči u školama, nego nekako prirodno izvire iz svakog od nas, gde kao da je evolutivno ukorenjen, nalaže sledeće:

1. svako snosi odgovornost za svoje odluke,
2. ako ne snosi, nagomilaće se asimetrije unutar sistema.

Kada ova dva uslova budu ispunjena, postepeno dolazi do:

3. pucanja sistema.

Pardon, naš (a i ne samo naš) sistem već je nekoliko puta pucao po šavovima, kada se rizici nepravično prenose na druge, no pametni ljudi se nauče na svojim/tuđim greškama i onda taj isti sistem unapređuju prema načelima koja očito ranije nisu poštovali.

A da li se za nas to može reći?

Sudeći po ovom (a i ne samo ovom) primeru: teško! Zato da kandidujemo novo načelo specijalno prilagođeno našim uslovima: (specijalni) zakon je ugovor za dve strane!