Srbija ili "Tunguzija"

Nedavno sam prisustvovao Skupštini stambene zajednice kojoj ja pripadam. Bila su pokrenuta neka tipična pitanja vezana za ovakva okupljanja, počev od finansijskih, preko održavanja čistoće u zgradi i oko nje, do pitanja parkinga i brojnih drugih. No, posebno interesantno pitanje bilo je vezano za održavanje reda i mira u zgradi. Mogla su da se čuju oprečna shvatanja, koja ne bih sva da navodim, nego bih samo izdvojio jednu rečenicu kao refleksiju na moje insistiranje na tome da se poštuje red i mir u zgradi: „Nismo mi Amerika”!

Dobro, nismo „Amerika”, tačno! No, šta smo onda? „Tunguzija”! Inače, Tunguzija je stari naziv za Evenkijski rejon (ili Evenkiju), koji pripada Krasnojarskoj pokrajini na prostoru centralnog dela Sibira. Malo ko od nas je tamo bio, pretpostavljam da je prelep rejon, kao uostalom i veći deo Sibira. S druge strane, „Tunguzija” (sa navodnicima) je i pejorativni izraz za zabačeno, daleko mesto, ili geografski pojam koji ne postoji.

Po analogiji sa „Tunguzijom”, da stavimo onda: „Srbija” ili „Niš”. Šta mislite?

No, vratimo se na dve ključne reči: red i mir? Dve reči o kojima se toliko priča, a toliko malo poštuju, da se nameće sledeće pitanje: da li one uopšte imaju značenje koje su nekada imale?

Pretpostavljam da je neko, nekada davno, recimo, neki vrač ili glavni baja u plemenu (starešina), ukapirao da je bolje da postoje neka pravila koja bi se odnosila na sve i koja bi svi morali da poštuju. Sva je prilika da je propisivanje i poštovanje zajedničkih pravila mnogo korisnije od seta pojedinačnih pravila koja bi svako za sebe donosio i primenjivao. Ova druga opcija mnogo više „košta”, jer bi generisala brojne konflikte, a time bi bio narušen mir u zajednici. Dakle, pravila se propisuju da se uspostavi red, a koji obezbeđuje mirnu koegzistenciju!

U stvarnosti ljudi su živeli u manjim grupama, svi su znali zajednička pravila i morali su da igraju po njima. Ako ne, sledile su kazne! Reklo bi se da su bili obavešteni i da ih je strah od kazne motivisao na neko poželjno ponašanje. Ta kazna bila je, između ostalog, i odstranjivanje iz plemena!

Sledi da je mir nekada davno bio poželjna vrednost i da su postojali mehanizmi za njegovu zaštitu. Da li ova, očito, stara vrednost danas ima toliki značaj?

Rekao bih da pojedini naši stanari više vole nemir, konflikte i sporove. Možda to i nije baš tačno; možda samo ne mogu da se uzdrže od lošeg ponašanja, a, jadni, želeli bi da postoji mir. Možda je i ovo tačno: žele mir i mogu da se uzdrže od loših postupaka, ali jednostavno ne znaju koja su to pravila koja bi trebalo da slede. Dodajmo i ovu, čini mi se, realniju opciju: znaju pravila, ali se prave da ih ne znaju. Kao da ima nečeg „privlačnog” u njihovom kršenju!

U svakom slučaju, upravo zbog ovih „neobaveštenih”, hajde da vidimo šta su donosioci Odluke o kućnom redu u stambenim zgradama (Službeni list grada Niša, br. 29/2017) predvideli, kada je reč o ovim dvema famoznim rečima (boldirano za ove neupućene radi manjeg napora u čitanju):

„Zabranjeno je vikom, bukom, nepristojnim ponašanjem, skakanjem, trčanjem, igranjem loptom i sličnim postupcima narušavati red i mir u zgradi. Korišćenje raznih mašina i uređaja, muzičkih aparata, radio i televizijskih prijemnika, kao i sviranje i pevanje u posebnim delovima zgrade, odnosno u zgradi, dozvoljeno je samo do sobne jačine zvuka, a preko sobne jačine samo u posebnim situacijama (proslave, obavljanja radova i sl.) uz pisanu saglasnost većine članova skupštine stambene zajednice ili na osnovu odluke skupštine stambene zajednice koja se donosi običnom većinom.

U vremenu od 14-17 časova i od 22 do 6 časova ujutru (vreme dnevnog i noćnog odmora), stanari se moraju ponašati na način kojim se obezbeđuje potpuni mir i tišina u zgradi, osim u izuzetnim situacijama uz pribavljenu pisanu saglasnost ili odluku skupštine stambene zajednice kao u stavu 3. ovog člana odluke”.

Imamo „Starešinu”, imamo pravila, a imamo i kazne:

„Novčanom kaznom u iznosu od 10.000 dinara kazniće se fizičko lice ukoliko: vikom, bukom, nepristojnim ponašanjem, skakanjem, trčanjem, igranjem loptom i sličnim postupcima narušava red i mir u zgradi (član 4, stav 2)”.

Nismo „Amerika”, nismo ni „Tunguzija”. Hajde da budemo Srbija, da budemo građani Grada Niša, PRISTOJNI LjUDI! Tomas Hobs je rešenje konflikata među ljudima video u Levijatanu, u nužnosti postojanja snažnog autoriteta koji će osigurati mir među ljudima. Ono što nama nedostaje jeste prepoznavanje i povinovanje takvom snažnom autoritetu, a njegova personifikacija jedino i samo mogu biti PRAVILA, i to počev od kućnoga reda, do reda u državi! No, pre insistiranja na uspostavljanju ovog drugog reda, ne bi bilo loše da počistimo svoje dvorište i pokažemo poštovanje prema našem prvom komšiji!