Srpska kultura i bolji život

Svetski poznati socijalni psiholog Holanđanin Gert Hofsted (Geert Hofstede), poznat po pionirskom komparativnom istraživanju kultura različitih naroda, razvio je jedan interesantan šestodimenzionalni model nacionalnih kultura (vid. Dimensionalizing Cultures: The Hofstede Model in Context, 2011). U tih šest dimenzija spadaju: distanca moći, individualizam, muževnost, izbegavanje neizvesnosti, dugoročna orijentacija i zadovoljenje/uzdržavanje (od želja i impulsa).

Da vidimo kako Srbija stoji prema ovom modelu?

U pogledu prve dimenzije Srbija ima visok skor (86), što praktično znači da Srbi prihvataju i očekuju hijerarhijski red u organizacijama i institucijama. To dalje znači da volimo centralizaciju, da nam se tačno kaže šta treba da uradimo, a najbolje bi bilo da to čini neki dobroćudni i blagonakloni vladar (autokrata).

Zatim, nizak skor (25) u pogledu druge dimenzije znači da je srpsko društvo kolektivističko. Odlika takvih društava jeste jaka privrženost i lojalnost grupi, u kojoj se svi brinu jedni o drugima. Povreda pravila grupe od strane nekog člana izlaže ga poruzi i sramoti. Interesantno je to da se odnos između poslodavca i radnika sagledava u moralnom pogledu, slično odnosu u porodici. Rečju, naše društvo odlikuje visoka međuzavisnost među pojedincima (čitaj: odsustvo većeg broja nezavisnih pojedinaca).

U pogledu treće dimenzije (skor 43), Srbija se smatra društvom sa relativno femininim karakteristikama (bez brige, sledi objašnjenje). Ključna tačka ove dimenzije jeste šta motiviše pojedince u društvu: želja da budu najbolji (maskuline osobine) ili društvena simpatija prema onome šta rade (feminine osobine). Sledi da u Srbiji blago dominira ovaj drugi motiv, a iz njega proizilaze i vrednosti koje se više cene u radnom okruženju: jednakost, solidarnost i kvalitet. Jednostavno rečeno, u Srbiji se radi da bi se živelo.

Četvrto, Srbi imaju visoku sklonost ka izbegavanju neizvesnosti (skor 92). Ovakva društva imaju stroga pravila ponašanja i verovanja i nisu tolerantna na neortodoksna ponašanja i ideje. Vrednuju se u većoj meri preciznost, tačnost i sigurnost, dok postoji otpor ka inovacijama.

Peto, u pogledu dugoročne orijentacije (skor 52) ne postoje jasno izražene preferencije pojedinca u našem društvu.

Konačno, nizak skor u pogledu poslednje dimenzije (28) pokazuje da su Srbi više skloni uzdržavanju od zadovoljenja želja ili impulsa, i da postoji tendencija ka cinizmu i pesimizmu. Naši ljudi imaju percepciju da ovakvim ponašanjem zadovoljavaju društvene norme koje to propisuju (čak i da će biti nagrađeni).

Iz ovoga sledi da Srbi vole autoritete, da su kolektivisti, u određenoj meri brinu o drugima i kvalitetu života, vole sigurnost (samo ne neizvesnost), i uzdržavaju se od zadovoljenja svojih želja.

Interesantno je to da ćete dosta sličnih osobina naći i kod Rusa, Turaka, Hrvata ili Grka.

S druge strane, naša uvrežena pretpostavka da su, recimo, Holanđani, Šveđani ili Danci, različiti od nas, zaista je tačna, prema ovom modelu. Recimo, prosečan Holanđanin ceni nezavisnost (a ne hijerarhiju), veliki je individualac, u velikoj meri brine o drugima i kvalitetu života, pokazuje manju sklonost ka izbegavanju neizvesnosti, pragmatičan je u pogledu dugoročne orijentacije (čitaj: prilagodljiv na promene, štedljiv i sklon investiranju, uporan u postizanju rezultata) i zna da zadovolji svoje želje uživajući u životu i zabavi, uz optimizam i pozitivan stav.

Možda se upravo naša nacionalna kultura najbolje ocrtava kada je uporedimo sa izrazito različitom kulturom, kao što je holandska. Šta ovim želim da istaknem? Da mi manje vredimo od Holanđana? Svakako da ne! Nije bitno (čak je i potpuno besmisleno) pitanje ko manje, a ko više vredi (tako često prisutno u našoj sredini, naravno sa stavom da smo mi najbolji!), već čemu pogoduju ove nacionalne osobenosti. Da li pogoduju ekonomskom rastu i povećanju životnog standarda? Izgleda da ne!

Iako kultura nije jedini faktor koji utiče na ekonomski rast (važna su i pravila igre, odnosno institucije), isticanje ovih naših osobenosti ima za cilj da ukaže u „kom grmu leži zec” kada sagledavamo našu ekonomsku, pa i političku situaciju.

Ako pođemo od toga, pitanje je u kom pravcu treba da se odvijaju promene naše nacionalne kulture?

Prvo, u pravcu racionalne borbe protiv raznih autoritarnih struktura (od porodice do nacije). „Spas” nam neće doneti ni pater familijas niti nacionalni mesija (bio on Vučić ili neko drugi). Takođe, i u pravcu osvajanja veće lične i političke slobode. Samo sloboda pogoduje ekonomskom rastu.

Drugo, u pravcu jačanja individualizma i preduzetništva. Individualci i preduzetnici su ti koji nalaze razna kreativna i inovativna rešenja, nekad i u nemogućim situacijama. Uslov za to jeste da nisu sputani raznim grupnim pravilima. Oslobađanje od kolektivizma vodi i smanjenju licemerja i lažnog priklanjanja grupama, tako oučljivog u našoj kulturi.

Treće, u pravcu jačanja naših maskulinih (konkurentnih) potencijala i većem izlaganju neizvesnosti i riziku, jer to pogoduje ekonomskom rastu.

Četvrto, u pravcu jačanja orijentacije ka budućnosti i većoj prilagodljivosti na promene. U slučaju promena, ko opstaje: rigidni ili prilagodljivi pojedinac? Društveno ili privatno preduzeće? Bar mi imamo iskustva sa tim.

Peto, ako uradimo nešto u sopstvenom interesu nismo izdali nijedno pravilo ili autoritet, ma koliko vršio, svesno ili nesvesno, pritisak na nas. Setimo se reči Adama Smita da večeru ne dobijamo iz dobrodušnosti mesara, pivara ili pekara, već radi zadovoljenja svog ličnog interesa. Nema tu ničeg lošeg!

Iako sam skeptičan da se ove promene mogu odigrati u dogledno vreme, šansu vidim u mladim ljudima, njihovoj otvorenosti i spremnosti da uče od naprednijih od nas. Ne kaže se bez potrebe da od kulture sve počinje! Zato ne verujmo raznim političkim mešetarima (u vlasti i opoziciji), niti medijima, o obećanju skorašnjeg boljeg života. Bolji život kreće od promena u kulturi i institucijama, a ne od lažnih obećanja koja samo imaju instrumentalnu vrednost!