Tamna strana suđenja i svetla strana medijacije

Da li je neko od Vas bio u sudnici? Da li neko video taj prvi „užasavajući” prizor gde treba da sedne tužilac, a gde tuženi? Obično jedan naspram drugog i bitka može da krene!

Da li je neko primetio da se sudija (sa porotom) najčešće fizički nalazi „iznad” stranaka u postupku? Da li je neko od Vas video kako se stranke, čekajući ispred sudnice, gledaju „ispod oka”? Da li je neko video kako advokati zavađenih strana vode besomučnu borbu radi zaštite prava svojih klijenata? Da li je neko od Vas video kako slavodobitno „pobednička stranka” slavi u ime pobede u sudskoj utakmici, a druga, „gubitnička”, najčešće optužuje svog „neukog” advokata, „korumpiranog” sudiju, državu ili „pokvarenog” advokata protivničke strane? Da li je neko video, da li je neko zapazio...

Ako neko nije video, ono zasigurno ima predstavu o tome kako izgleda suđenje i sudnica, bar na osnovu nekih filmova ili priča drugih ljudi. Ta predstava je najčešće negativno obojena. E sad, iako u toj negativnosti ima preterivanja, jer je društvena uloga sudova upravo u tome da apsorbuju brojne negativnosti u društvu (oličene u konfliktima među ljudima), jasno se može videti, i ne sme poricati, ta negativna strana rešavanja konflikata (sporova) sudskim putem.

Ne osporavajući legitimnu želju za zadovoljenjem osećanja pravde (prisutnog manje-više u svima nama), sam izbor da spor rešimo sudskim putem najčešće je posledica tamne strane naše ličnosti (naše Senke): da se osvetimo drugoj strani, da dobijemo ono što zaslužujemo, da „on vidi svoga boga”, itd.

S tim u vezi, prošle nedelje u nacionalnim i lokalnim medijima odjeknula je vest o određenim problemima niškog pravosuđa. Naime, prema rečima Predsednika Višeg suda u Nišu, ovaj sud se suočava sa povećanim prilivom predmeta i nemogućnošću da ih postojeći broj sudija u roku reši, čime je dovedena u pitanje efikasnost ovog organa sudske vlasti. Taj povećani priliv predmeta posledica je tzv. masovnih sporova potraživanja protiv države (MSP), pri čemu je strela ovog puta odapeta od strane ratnih rezervista, lica koja tuže Nacionalnu službu za zapošljavanje (NSZ) i onih koji tuže predškolsku ustanovu „Pčelicu”.

Da ovo nije samo specifikum Osnovnog suda u Nišu svedoči i poslednji Izveštaj Vrhovnog kasacionog suda o radu sudova u Republici Srbiji za 2016. godinu u kome se nedvosmisleno kaže da je tokom 2015. i 2016. godine ušlo u sudski sistem preko 850.000 predmeta više od očekivanog godišnjeg priliva. Između ostalog, osnovni sudovi u Srbiji suočavaju se sa povećanim prilivom gorepomenutih MSP protiv države. U Izveštaju se navodi da ovi predmeti opterećuju sudski sistem i da zahtevaju vansudske, sistemske mere da bi se u budućnosti sprečilo njihovo nastajanje (usklađivanje vojnih penzija, isplata ratnih dnevnica, visina minimalne naknade koju isplaćuje NSZ, vraćanje višenaplaćene naknade za korišćenje usluga predškolskih ustanova, itd).

Jednostavno rečeno, sudski sistem je opet, po ko zna koji put, preopterećen predmetima, uprkos evidentnom povećanju efikasnosti i kvaliteta rada sudija u Srbiji poslednjih godina.

Nameću se dva pitanja. Prvo, koje su to sistemske mere koje mogu biti sprovedene radi smanjenja preopterećenosti sudova, a nisu navedene na spisku mera Vrhovnog kasacionog suda? Drugo, koje su to mere kojima se mogu smanjiti podsticaji ljudi da tuže? Da pokušamo da odgovorimo.

Da li ste ikada bili u postupku MEDIJACIJE? Verovatno ne, jer ova pravna ustanova još uvek nije dovoljno poznata našim ljudima. U ovom postupku, atmosfera je potpuno drugačija nego u sudskom postupku: strana u sporu ima mogućnost da „kaže sve što joj je na duši”; ona je potpuno ravnopravna sa drugom stranom; medijator sedi u istoj ravni sa stranama i pažljivo ih sluša; ona ne oseća nikav pritisak od strane trećeg lica i otvara joj se prostor da zaključi sporazum sa drugom stranom; obe strane mogu izaći kao pobednici, ili bar ne kao gubitnici, iz spora i uštedeti značajne troškove.

Osim strana u sporu, ko još ima koristi od medijacije? Da pobrojimo: 1. sudovi (sudije), jer mogu biti rasterećeni od prekobrojnih predmeta; 2. država, jer ne mora da preduzima dodatne korake da smanjuje preopterećenost sudova; 3. poreski obveznici, jer ne moraju indirektno da finansiraju, preko državnog budžeta, prekobrojne sudske postupke; 4. društvo, jer se promoviše kultura mirnog rešavanja konflikata (sporova).

Zašto se onda medijacija ne koristi u meri u kojoj bi trebalo, imajući u vidu njene značajne prednosti u odnosu na sudski postupak? Ko je kriv (omiljeno pitanje u našem društvu)? Odgovor: niko nije kriv! Tačnije, pitanje krivice nije uopšte relevantno, već je važno pitanje odgovornosti i svesti o potrebi za uvođenjem i promocijom ove pravne ustanove! Na tom planu, poslednjih godina naša država (Ministarstvo pravde) puno radi, uz značajnu pomoć EU, i to je fakat!

Za kraj pitanje: da li isticanjem medijacije osporavam legitimni zahtev za sudskom zaštitom (kao elementarno pravo svakog građanina) svih lica koja žele da tuže, tako i onih koja su tužila državu u tzv. MSP? Naravno da ne! Onda, u čemu je poenta?

Poenta je, pre svega, u tome da je medijacija pogodan instrument za promociju kulture dijaloga i mirnog rešavanja konflikata, preko potrebne našem društvu, poprilično napetom i sklonom brzom i ishitrenom rešavanju konflikata (sporova). Zato, neću reći, u duhu nekih starih vremena, živela medijacija, već ću samo apelovati na svest ljudi da razmisle o ovoj alternativi sudskom postupku, jer je ona, iznad svega, u interesu svakog od nas ponaosob!