Tužiću NATO, moj bato

U više navrata mediji (recimo, Južne vesti, Danas ili RTS) izveštavali su domaću javnost o tome da se sprema tužba protiv NATO-a zbog bombardovanja nekadašnje SRJ osiromašenim uranijumom.

U tu svrhu najavljeno je formiranje posebnog pravnog tima koji bi pisao tužbu i zastupao oštećena lica u postupcima za naknadu štete koji bi bili pokrenuti u 19 država članica NATO pakta. Ključni argument na koji se poziva šef tog pravnog tima jeste postojanje uzročno-posledične veze između boravka italijanskih vojnika na Kosovu u trajanju od tri meseca i njihovih teških oboljenja od kancera i leukemije. Kao dokaz navodi se šest pravosnažnih presuda italijanskih sudova.

U osvrtu na ovaj zanimljiv događaj moram da učinim nekoliko uvodnih napomena. Prvo, polazim od toga da pravni tim koji priprema tužbu protiv NATO-a ima najbolju moguću nameru, odnosno da želi da obezbedi obolelim ljudima ili porodicama preminulih novčanu ili drugu satisfakciju. Drugo, zanemariću pitanje da li ova priča ima političku dimenziju, iako sudeći po nekim izjavama (recimo, šefa pravnog tima u emisiji Upitnik na RTS-u da će biti uključeni ruski i kineski advokati – što baš oni?) može navesti na razmišljanje u tom pravcu. Da ne govorim koliko je NATO i dalje omražena institucija u našoj zemlji, tako da priča protiv NATO-a i te kako postaje prijemčiva javnosti. Treće, bez korišćenja stručne terminologije i ulaženja u složena pravna pitanja pokušaću da objasnim javnosti kako bi izgledala ta parnica za naknadu štete protiv NATO-a.

Pa da krenemo. U listu Danas objavljeno je da se javio pravnom timu advokat iz San Franciska (gle čuda, iz Amerike!) i izvestio da se može podneti tužba tamošnjem federalnom sudu. Osnovni parnični troškovi iznose 400 dolara, troškovi advokata od 5.000 do 10.000 dolara, a parnica će trajati od dve do tri godine. E baš lepo, samo da vidimo ko će to da plati!

Zamislimo da je pokrenut postupak protiv NATO-a ni manje ni više nego u SAD-u. Na sudu je potrebno dokazati odgovornost tuženog za pričinjenu štetu. Da bi se ta odgovornost dokazala potrebno je da postoje sledeći elementi: šteta (nju imamo, to je oboljenje ili smrt), štetna radnja (to je bombardovanje osiromašenim uranijumom) i uzročna veza između štete i štetne radnje. Zadržimo se na uzročnoj vezi!

Baš u tom američkom pravnom sistemu da bi se utvrdila nečija odgovornost za štetu, u slučaju kada nije sigurno koji je uzrok doveo do štetne posledice (a to je situacija o kojoj pišem), može se primeniti pravilo 50. Ono znači da ako je nečija štetna radnja doprinela nastanku štete sa verovatnoćom od 50% i više, onda se to lice može smatrati odgovornim. Dakle, postoji prag koji se mora preći da bi se utvrdila nečija odgovornost za naknadu štete (ako pređeš prag, odgovoran si, a ako ne pređeš prag, nisi).

Prvo pitanje: da li se može dokazati da je osiromašeni uranijum uzrok oboljenja ili smrti, odnosno da li je taj uzrok sa više od 50% doprineo nastanku štete u odnosu na druge potencijalne uzroke (recimo, stanje organizma, pušenje, fizička neaktivnost, itd)? Inače, to je potrebno dokazati u svakom konkretnom slučaju!

Pazite sad, naši stručnjaci, a ne američki (jedan od njih jeste epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović), štaviše, ukazuju na to da ne postoji veza između uranijuma i malignih oboljenja. Postoje i kontra-argumenti da uranijum sadrži neke druge kancerogene čestice koje potencijalno mogu izazvati bolest ili smrt. Uvažimo i njih, no, iz statističkog aspekta, čak i da postoji veza između dve pojave to još uvek ne znači da je jedna uzrok druge. Dodajmo i to da je naš Institut za javno zdravlje Srbije objavio zvaničan podatak da je u Srbiji poslednjih godina došlo do povećanja stope obolevanja i umiranja od malignih bolesti, ali da je ono u skladu sa evropskim prosekom. Prosto rečeno, rastu oboljenja ili smrtni ishodi od kancera u Srbiji, ali rastu i u Evropi!

Da ne zalazimo previše u medicinska pitanja (jer to nije moja struka) i vratimo se na postavljeno pitanje. Odgovor bi bio: vrlo teško je dokazati odgovornost, skoro nemoguće! Teško je prihvatiti i argument da će se, recimo, sud u Americi osloniti na presude iz drugih jurisdikcija. To znači da bi najverovatniji ishod parnice bio: neodgovornost tuženog, Famoznog NATO-a!

Čak i da sudovi primene koncept proporcionalne odgovornosti (po kome je naknada štete jednaka šteti pomnoženoj sa verovatnoćom, recimo od 30%, da je odgovorna osoba prouzrokovala štetu), opet ćemo dospeti u ćorsokak, jer je teško dokazati i tu nižu verovatnoću. Iako bi bilo poželjno (za oštećene i zbog prevencije) da tuženi odgovara bar proporcionalno verovatnoći u uzrokovanju štete, to bi bilo ravno čudu pred američkim (ili evropskim sudovima), uzimajući opet u obzir klimavost dokaza!

Dakle, lepo je tužiti i ostvariti pravdu na sudu (makar i američkom), bar onako kako je mi zamišljamo. No, realnost ukazuje na to da naše želje (ma iz kog motiva da proizilaze) imaju određena ograničenja. Čini mi se da u ovom slučaju želje više oblikuju mišljenje (eng. wishful thinking), a to je standardna kognitivna pristrasnost koja, ako je se slepo držimo, može proizvesti više štete nego koristi! Pa zar mi to hoćemo?

Iz tog razloga apelujem na javnost da se ne rukovodi emocijama i formira nerealna očekivanja u vezi sa ovom tužbom, uvažavajući, svakako, svu bol i štetu koju je 1999. godine NATO pričinio našem stanovništvu. Put u pakao popločan je dobrim namerama (nekad i interesima), a put do pravde (sa velikom verovatnoćom može se reći) ne ide preko labavih dokaza! Imamo iskustva sa tim tužbama, vreme je da se opametimo!