Udario junak na junaka

Toplo-hladni mesec mart 2019. (poznatu „Baba Martu“) obeležili su brojni događaji u „državi Danskoj“. Takoreći, jedan drugog sustižu, te se teško i mogu propratiti sa pažnjom „razumnog čoveka“.

Uprkos tom intenzitetu i naporu u njihovom praćenju, jedan se izdvaja budući da se proteže već dugo, iz meseca u mesec, i nikako da dobije neki epilog. Pogodićete, u pitanju su Protesti (sa velikim P), građanski ili politički, ili i jedni i drugi, kako vam se više sviđa – sami izaberite.

Upravo polazeći od osećaja da se Protestima ne nazire kraj i da prete da postanu rupa bez dna, „Šumadijski samuraj“ rešio da preseče vrpcu, ali izgleda da je posekao malo i sopstveni prst. Naime, naizgled mirni i dostojanstveni bunt nezadovoljnih građana odjednom poprimi „preko potrebnu“ injekciju adrenalina, verovatno pod uticajem nadolazećeg Proleća i veće količine svetlosnih zraka.

Avaj, naš junak iz buntovnog grada na Zapadnoj Moravi istaknu sebe u prvi plan, upravo onako kako je i naš drugi glavni junak, onaj na vlasti, to radio pre više od sedam i više godina dok nije sticajem čudnih okolnosti (podsetimo se, Neverni Toma ostavio Džordža Klunija iza sebe tik za koji procenat) došao na vlast. A kada se jednom dođe na vlast, onda se, po dobrom srpskom običaju, ista i ne ispušta. Pa normalno, a kako drugačije, jer „vlast je vlast, a čast je čast“.

I tako udari junak na junaka, doduše ne u direktnom dvoboju, koji je odavno „zabranjen“ na političkom bojištu, već više onako moderno – preko medija. I stvori se medijska fama da se nešto važno dešava u „državi Danskoj“. A da li se dešava?

Dešava se – da, da. A da li je važno – e sad, o tome postoje oprečna mišljenja. Jedna škola mišljenja ubeđena je da je ovo pravi dvoboj i u zavisnosti od toga za koga navija, i koji TV kanal gleda, roni suze ili skače od radosti. U svakom slučaju, emocije kipte na sve strane. Pa čemu drugom i služi „zabava“, pardon, dvoboj!

Druga škola mišljenja u potpunosti umanjuje značaj ove „zabave“, štaviše, smatra da je dosadna. Nekako nema tu onih iskrica i naboja kakav je nekada davno bio, kada su junaci stvarno znali da udare na junake. Pa to je, brate, prštalo na sve strane! Ovako, sve je to nekako mlako i kilavo, samo se čeka greška protivnika i onda se udara gde god se stigne. Nije to viteški, više je neka, modernim rečnikom kazano, „teorija igara“.

Dakle, tu i tamo kapne malo krvi, igre imamo, a hleba na pretek. I to bi bio kratak opis političke scene „države Danske“ na početku 21. veka, nakon svih vratolomija koje doživesmo, što od domaćih, što od inostanih političkih „mudraca“. Od tolike mudrosti prosto ne znamo šta ćemo.

No, vratimo se ključnom događaju: Protestima koji ne bi postojali da nema Vlasti. Oni su, maltene, ko Jin i Jang, ne mogu jedan bez drugog. Svrhu postojanja jednog opravdava svrha postojanja drugog. I tako je to odvajkada, samo je pitanje ko je veća „Dvorska luda“. Niko od tih „zabavljača“ da postavi ključno pitanje: čemu sve to? Pošto neće oni, da postavimo mi i pokušamo da damo odgovor.

Zamislite samo alternativno, u koju svrhu bi mogli da se iskoriste resursi (ljudski i materijalni) da nisu upotrebljeni u ove očito neproduktivne delatnosti. Evo jednog hipotetičkog scenarija: ljudska energija potrošena u buntu koristi se na dobrobit zajednice u smislu zajedničkih ekoloških ili humanitarnih akcija; novac potrošen na razne kampanje vlasti, u vidu smešnih spotova, „trulih“ mitinga i monotonih TV gostovanja, koristi se za izgradnju vrtića ili puteva.

Meni je jasno da sve ima svoju cenu, a da osvajanje slobode košta. No, samo postavljam pitanje: je l mora ovoliko da košta? Je l postoje neki alternativni načini da se ta sloboda osvaja, a da troškovi budu niži. Recimo, šta, i u kojoj meri, čine razna udruženja novinara u borbi za medijsku slobodu, koja očito nedostaje u Srbiji? Je l postoje neki drugi načini da nas vlast ubedi da je u pravu umesto što nam ispira mozak svako jutro, popodne i veče u medijima sa „nacionalnom frekvencijom“?

Da zaključimo. Ovaj politički sistem koga oblikuju „ekstremne tačke“, uz snažnu finansijsku podršku onih koji čiji biznis treba da se širi, potpuno je truo iz ugla onih „koji su u sredini“. I upravo ti koji su u sredini apstiniraju i ne žele da učestvuju u toj kaljuzi jer su sistem „provalili“. I sada njih optužuju da su „apolitični“, „ravnodušni“, nesrećni „beli listići“, a ja pitam, za kraj, sledeće: zar i ovo nije POLITIČKI STAV? I to potpuno jasan: NE ŽELIMO DA BUDEMO „DVORSKE BUDALE“ U SUDARU RAZNIH „JUNAKA“ KOJI NAS, IONAKO, NE VIDE, A JOŠ MANJE ČUJU!